Митрополит Антоније (Паканич) открива, зашто хришћанину не приличи да кука

Један од знакова нашег времена је стално кукање.

Људи непрестано кукају из разлога и без разлога. На пример, зими им је прехладно, а лети је превруће. И, у реду, било би питање старих времена, када је цео живот човека заиста зависио од временских услова — суша или мраз могли су уништити усеви на пољу, што би могло довести до глади и смрти. Али у наше доста комфорно доба, када постоје клима уређаји и грејање, у најмању руку је непримерено жалити се на време људима који не зависе од тешког рада на пољу, за разлику од наших предака.

И ово се односи не само на жалбе на временске прилике. Сада се чини да нема ниједног фактора на који се не бисмо жалили. Наравно, не говоримо о стварним проблемима са којима се људи могу суочити. Само размислите о томе од чега патимо, шта нас избацује из равнотеже. «Ах, ова се продавница затвара у једанаест увече, не ради целу ноћ — како је незгодно!», «Ове банане нису довољно зреле», «Овај воз касни већ три минуте. Ужасно!». Гледајући такву патњу људи са смартфонима, особа из још врло недавне прошлости једноставно би посумњала у њихову нормалност. И била би у праву.

Човек се врло брзо навикне на добре ствари и почне то да доживљава као датост, као неку врсту свог неотуђивог права. И, ако се сећате свете историје, то никако није феномен нашег доба.

Сетимо се Јевреја које је Мојсије извео из египатског ропства. У почетку, спашени од неподношљивог рада и угњетавања, људи су се жалили на прогон фараона, али када је Господ показао своју снагу и уништио прогонитеље, спашени су одмах почели да се жале на оскудну храну. А када им је Господ послао ману са неба и то се чинило недовољно... И све се то дешавало уз стална чуда, која је Господ испољавао. Шта се онда може рећи о нама?

Потпуно иста ствар се догађа и нама. Тако мало ценимо све благослове које нам Господ даје у овом животу и непрестано роптамо. Ништа нам не одговара. Све нам недостаје. И, као последица тога, ово роптање се завршава још већим проблемима.

Навикнемо се на добра, заборавимо да захвалимо Господу на њима, а када осетимо и најмању нелагоду, почињемо да роптамо и кукамо.

И, ако мало размислите, онда проблеми због којих гунђамо и кукамо постоје само у нашоj машти. Jер, кад бисмо заиста ценили оно што имамо, никада не бисмо патили од таквих ситница. Па, само помислите, воз касни три минута. Али једном давно морали бисте да пешачите! Помислите само, смартфон се полако пуни. А некада давно нису сви имали фиксни телефон у стану (није било чак ни станова)...

Дакле, ако научимо да ценимо и са захвалношћу прихватамо оно што нам је дато, тада ће нас Господ спасити истинских проблема за које ни не сумњамо, и даће нам добро и светлост чак и у најтежим и најмрачнијим временима.

Записала Наталиа Горошкова

Социальные комментарии Cackle