Један хришћански подвижник је једном рекао: човек постаје верник не када размишља о постојању Бога, па чак ни када почиње да изучава Божје заповести, чита Свето писмо и свете оце.

Човек постаје прави верник када схвати да не може да живи без Бога, да му је Бог највећа вредност у животу. Ако човек види смисао свог земаљског живота у нечему другом, онда није верник ...

Једино чудо о коме говоре сва четири јеванђелиста је чудо умножавања хлебова. Ово чудо није смело ни да оповргне непријатеље Христа Спаситеља, Његове савременике - књижевнике, фарисеји, тј. Јеврејско духовно племство.

Након векова не заборављамо ово чудо, оно нас подсећа да је Божија промисао над нашим животом. Свака јеванђелска реч упућена је људском роду, свакој особи и остаће до краја времена.

Шта нам данас говори Христос Спаситељ и чудо умножавања хлебова?

Главна идеја је да ако особа тражи Бога, ако свом својом свешћу посеже за Богом, онда Господ таквој особи даје све што му је потребно, укључујући и материјално. За то ће се побринути сам Господ.

Прича о умножавању хлебова то јасно показује. Људи су тог дана били толико занесени Христовим проповедањем да су чак заборавили на храну. Али Господ се побринуо за њих и нахранио овај огроман број људи који су га тражили.

Главни задатак особе је да се креће кроз живот и усредсреди на оно што је у њему најважније. Не дај Боже да усмеримо своје снаге, таленте на постизање споредног. Боже сачувај да за смисао узмемо његово лажно значење. Јер ће као резултат бити пораз на свим пољима: нећемо постићи успех на земљи и изгубићемо вечно блаженство.

Свети Григорије Ниски је рекао да ако се човек брини само о земаљском животу, онда не верује у вечност.

Када се човек концентрише само на то како да постигне више у земаљском животу: новац, славу, он заборавља на вечност. Своју снагу улаже у земаљско. Али све овоземаљско је кварљиво.

Ако човек не гаји врлине у себи, онда неће имати неутралну празнину у души, страсти које га претварају у пепео, ће заузети место врлина. Будући да jе стално у сујети, љутњи, зависти, јер неко има нешто боље, душа његова већ пати на земљи и са овом патњом се сели у вечност. А цео ужас лежи у чињеници да се у вечности страсти не могу остварити и мука душе траје вечно.

Али ако се бринемо за своју душу, Господ ће дати све, побринути се за све. Никада нам ништа неће требати. «Бијах млад и остарјех, и не видјех праведника остављена, ни дјеце његове да просе хљеба» (Пс. 37:25).

Фрагмент беседе 15. августа 2021. у Покровском сабору у Бориспољу