Већ смо говорили о ружном псовању, које попут вируса продире у умове све већег броја људи. А ово је значајнији проблем него што се чини на први поглед.

Има много људи који изгледа да не користе ружне речи наглас и вероватно су чак и поносни на то, па ипак не сматрају срамотним користити сумњиве и опсцене садржаје под маском „хумора“, који је ових дана све чешћи.

Понекад је довољно погледати које странице многи људи прате на друштвеним мрежама.

Људи су често спремни да оправдају сваку опсценост, сваку вулгарност, када је у форми шале. „Ово је шала“, кажу. Хумор је хумор, шала је шала, али за богобојажљивог верника увек постоје одређене границе.

И ово није само неко загушљиво моралисање. Апостол врло јасно каже: „А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима; Ни срамотне ни луде ријечи или шале, што год је непристојно, него радије захваљивање. Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема насљеђа у Царству Христа и Бога“ (Еф 5,3-5). Односно, апостол Павле повлачи неку врсту једнакости између греха и безбожних разговора. Али има ствари о којима је, по речима истог апостола, „срамно и говорити“ (Еф 5,12).

Међутим како је лако заборавити ове апостолске речи иза лакомисленог смеха.

Наравно, смех сам по себи није грешан. Међутим, пристојност се увек мора поштовати. А модерном друштву то сада толико недостаје.

Ако погледати око себе, оно што упада у очи је инфантилизација и примитивизација друштва. Тинејџерски сленг је прешао у говор потпуно успостављених одраслих. У личној преписци и јавним коментарима текст уступа место емотиконима, а живе реакције замењују мемови. А ови мемови заправо нису тако безопасни.

Наше речи су увек одраз и наше душе и информација које упијамо.

Раније се црквено лице могло препознати по својој ерудицији, пре свега у односу на Свето Писмо, по смиреном говору и по умећу да бира праве речи. Али сада, читајући неког блогера, који себе понекад назива и „православцем“, све мање видимо разлику од било које секуларне медијске личности, и по речнику и по манирима.

То је разлог да се сви озбиљно замислимо: ако тако брзо постајемо светски у најгорем испољавању овог палог света, да ли се заиста можемо звати црквеним људима?

Забележила Наталија Горошкова