Старозаветна пророчанства и ми.

Када дође до одређених криза у животу хришћанина или, шире, у животу Цркве, ми скрећемо поглед на Свето писмо како бисмо тамо нашли одговоре на питања и исправне примере понашања.То није изненађујуће, јер је народ Божији, како у доба хришћанства, тако и у предхришћанско доба, доживео много криза, невоља и трагедија.

Такав је и народ Израела, који је много пре рођења Спаситеља света добио посебан дар – дар ношења Истине. У ствари, старозаветна Црква је била у овом богоизабраном народу. Током ове дуге историје народ Божији је доживео много тога: обраћење истинитом Богу, египатско ропство, четрдесетогодишње путовање у Обећану земљу, директно примање плоча завjета од Господа, успостављање прве у свету државе са правом религијом, али и слом ове државе, вавилонско ропство, затим повратак у Свету земљу и чекање доласка Месије.

Главна идеја се као црвена линија провлачи кроз целу ову причу: кризе прате отпадање људи од Истинитог Бога, а опроштење и обнова прате покајање људи.

Али сваки пут када је неки народ отпао од Бога, долазили су пророци да упозоре на последице тог отпада.

Заиста страшне речи говори пророк Јеремија своме народу: «Овако вели Господ над војскама: Ево, ја ћу пустити на њих мач, глад и помор, и учинићу их да буду као смокве рђаве, које се не могу јести како су рђаве. И гонићу их мачем и глађу и помором, и учинићу да се потуцају по свијем царствима земаљским, да буду уклин и чудо и подсмијех и руг у свијех народа у које их проженем. Јер не послушаше мојих ријечи, говори Господ, кад слах к њима слуге своје пророке зарана једнако; али не послушасте, говори Господ» (Иер 29, 17–19).

Међутим, како показује пример покајаних Нинивљана (који не само да нису припадали изабраном народу, већ су били незнабошци), покајање може да спасе од сваке невоље, што знамо из Књиге о Јову.

Старозаветна историја је у извесном смислу пример за све нас. Овај пример је веома једноставан. Грех отуђује људе од Бога и тиме их лишава заштите од сила зла. Покајање нас, напротив, приближава Господу као ништа друго и штити нас јаче од свих сила овога света.

Наравно, имамо право да се питамо: да ли смо заиста грешнији од свих људи, да су управо на нас пале недаће и невоље? И на ово постоји одговор. Дакле, Христос је, говорећи о људима који су погинули у срушењу куле у Јерусалиму, рекао: „Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути.“ (Лк 13, 4 — 5). То значи да одређени човек може да страда и не због својих грехова, а само Господ зна када је боље да човека позове к себи. Али сви наши греси, мали или велики, у својој укупности повећавају количину зла у свету, а самим тим и катастрофе.

Ратови, епидемије, природне катастрофе, патње и смрт се сада дешавају у различитим деловима земље. Међутим, мало ко размишља о томе колико је много страшнијих – духовних смрти.

А спасити се од овога не само у земаљском, већ у будућем вечном животу могуће је само покајањем. И управо сада, током Великог поста, свако од нас треба да размишља о својим гресима и очишћењу од њих. Господ је милостив – Он ће прихватити и заштитити све оне који се кају.

Записала Наталиjа Горошкова