Недавно се сазнало да ће Англиканска црква успоставити одређену квоту за свештенике из британских етничких мањина за своје свештенство и истовремено увести «антирасистичко образовање» у црквене школе.

Треба одмах приметити да овај приступ има везе са било чим, осим са хришћанством. Може се, наравно, говорити о разлици у перцепцији свештенства у Православној цркви и у англиканизму. Али, на овај или онај начин, служење Богу у било ком својству подразумева синергију — сарадњу између Бога и човека.

Да, свештенике постављају и рукополажу људи. Али све се то не дешава без Божијег учешћа, а да не помињемо жељу за свештенством коју Господ даје неким људима. «Ви мене не изабрасте, него ја вас изабрах...» (Јован 15:16), каже Христос апостолима. У свештеничком служењу постоји посебна таjна. Ово је предизбор особе од Господа и слободан избор онога ко жели да постане свештеник, као и слободан избор и одговорност онога, ко човека рукоположи за свештеника. И сада се ова тајна своди на присуство квота.

Ни у Писму ни у Предању не налазимо нешто слично. И у принципу је непримерено на овај начин демонстрирати борбу против расизма, јер већ знамо да у Христу «нема Грка ни Јеврејина» (Кол. 3:11). То значи да човек, који тежи свештенству, мора да има само особине, које одговарају тој тежњи. То је пре свега љубав према Богу и ближњима, живот према заповестима, поштовање одређених канонских захтева, али ни на који начин не припадање једној или другој националности.

Чак и са становишта секуларног друштва, тема било каквих квота изгледа смешно. Особа се запошљава због специфичних неопходних квалитета. То је наjпре радник, а не «Европљанин», «Азијац» или «Африканац». Сама идеја борбе против расизма у име једнакости, против угњетавања, давањем привилегија групи људи, аутоматски ствара исту неједнакост. То је понављање расног угњетавања прошлих доба, само против друге групе и у новим облицима.

Привилегије једних (које се, иначе, већ дуго не практикују) замењују се привилегијама других. Угњетавање једне групе замењује се угњетавањем друге. Ово је било шта, само не хришћанство.

На исти начин, апсурдно је уводити «антирасистичко образовање» у црквене просветне институције, јер тамо где је човек вољен као највише створење Божије, не може бити расизма. А Црква је увек учила и учи управо овоме: љубави према човеку уопште. Сам Христос нам је оставио ово учење. Подсетимо се макар приче о милосрдном Самаријанину: човеку је ближи онај који му је указао милост, без обзира на његов статус, чин, порекло или националност.

Наравно, у нашој земљи није било црних робова, расне сегрегације и слично. Али преживели смо страшну револуцију, када су класови и слојеви који се сматрају привилегованим (свештенство, племство, трговци) били забрањени и подвргнути репресији и прогону у корист оних који су раније сматрани потлаченима — радника и сељака. Добро се сећамо како је то испало за наш народ: сви су патили, а ми и даље осећамо духовне и културне губитке. У «слободном западном свету» сада, као што видимо, нема говора о репресији, али вреди започети са малим, тако да ће се све то тамо поновити, можда у другим, «пристојнијим» облицима.

Међутим, све што се дешава ни у ком случају не би требало да изазове код нас злурадост због посрнулог «безбожног Запада». Сада нам је много важније да пазимо на себе и своје друштво, тражећи сличне знакове код себе. Ако је нека идеја, ма колико лепо умотана, у супротности са Христовим учењима, ово је очигледан знак отпадништва. А ако Црква престане да сведочи Истину и да показуjе друштву прави пут, чекаће нас све, што видимо код наше западне браће.

Записала Наталиа Горошкова