Како се правилно дочекује празник Вазнесења Господњег — митрополит Антониjе (Паканич).

Вазнесење је посебан празник, када се Анђели приближаваjу људима.

Али то се дешава само онима који овај дан славе на правилан и достојанствен начин.

«Не приносите више жртве залудне; на кад гадим се; а о младинама и суботама и о сазивању скупштине не могу подносити безакоња и светковине. На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја, досадише ми, додија ми подносити. (Иса.1:13).

Шта ове речи значе? За већину нас празници звуче само на земаљском плану, они нас не подижу да следимо Христа, већ нас срушавају. Ми смо само још више оптерећени њима, умањујемо прави свечани звук, удаљавајући се од Бога.

Господу нису потребни наш свечани прибор. Њему је потребно наше срце које Њему се радује: «Хвалите Бога у светима Његовим, хвалите Га у тврђи силе Његове. Хвалите Га за многе моћи Његове, хвалите Га по мноштву величанства Његовог. Хвалите Га уз глас трубни, хвалите Га уз псалтир и гусле. Хвалите Га уз бубањ и у хору, хвалите Га уз жице и органе. Хвалите Га уз јасне кимвале, хвалите Га уз кимвале с поклицима. Све што дише нека хвали Господа. Алилуја!»

Ово је празник! Гозба радости! Али како је тешко то постићи.

Из године у годину пролазимо кроз круг празника, а они су нам постали нешто познато, уобичајено. Душа празника губи се иза блиставила, иза спољне слике, устаљених традиција, чак и побожних.

И сваки пут ми испуштамо оно шта ниjе земаљско, шта jе камертон свечаног дана, његов највиши, савршен звук.

Човек, код коjег свет није разапет, неће у потпуности достићи тај звук. 

Онај у коме свет није разапет, неће у потпуности постићи ово звучање. За Господа није  толико важно наше приношење овог дана, већ унутрашње расположење, одрицање од ништавних брига света, концентрација на више дубине и значења живота.

Такво одрицање захтева супернапоре и супервољу, која више неће бити људске природе, већ божанске.

Анђели нас данас позивају на такво звучање.

Вазнесење Господње је празник Анђела који се на небу сусрећу са својим Створитељем и Царом у људском телу.

Црквена певања данашњег празника испуњена су анђеоским усклицима: «Узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна! Иде цар славе».

Радујте се, анђеоски чинови, преносите из руке у руку Победника смрти на штитовима победоносним — «дориносима чинми. Алилуја».

И ми смо, следећи Господа, са песмама хвале и радосних срца кренули путем. Путем ка вечном животу, који нам је Господ открио кроз своје славно Вазнесење.

Живот на земљи после Вазнесења Господњег није циљ сам по себи, светлост вечног живота блиста испред нас.

Записала Наталиа Горошкова