Празнична збирка божићних икона.
Материалы по: икона
Одговорио ванредни професор Кијевске духовне академије Андреј Музолф.
Икону Богородице Влахернска је у Јерусалиму пронашла царица Евдокија за време светог Јувеналија, патријарха јерусалимског (прослава 2. јул) и преподобног Јевтимија Великог (прослава 20. јануара). Света икона је послата у Цариград, где ју је царица Пулхерија поставила у Влахернску цркву, где се чували и часни ризе Богородице (прослава 2. јула).
Преподобни Андреј Рубљов је вероватно најпознатији православни иконописац у целом свету, чије дело није потребно представљати.
В IX веке, во время иконоборчества, за ревностное почитание святых икон преподобный Иоанн Дамаскин († ок. 780; память 4 декабря) был оклеветан императором Львом III Исавром (717–740) перед Дамасским калифом в государственной измене. Калиф приказал отсечь кисть руки преподобного и повесить ее на рынке. К вечеру святой Иоанн, испросив у калифа отрубленную кисть, приложил ее к суставу и пал ниц перед иконой Божией Матери. Преподобный просил Владычицу исцелить руку, писавшую в защиту Православия. После долгой молитвы он задремал и увидел во сне, что Пречистая обращается к нему, обещая скорое исцеление. При этом Матерь Божия повелела ему без лени трудиться этой рукой.
Козельщанская икона Божией Матери принадлежит к числу икон позднейших по времени прославления (1881) и вместе с тем к числу наиболее почитаемых. Икона эта итальянского происхождения и была привезена в Россию одной из придворных императрицы Елизаветы Петровны (1741–1761). Владелица иконы вышла замуж за писаря Запорожского войска Сиромаху. Так икона попала на Украину.
Хиландар је један од атонских манастира, заузима 4. место у светогорској хијерархији. Основао га је у 12. веку Свети Сава Српски, историјски је повезан са Србијом.
„Пилуле“ је прилично необично име за иконе за неспецијалисте. У ствари, ово је име малих икона древног Новгорода, сликаних углавном у 15. веку. Њихова посебност је у томе што нису писане на даскама, већ на обостраним грундираним платнима. Слика такође може бити са обе стране.
Манастир Свете Катарине на Синају је ризница православне духовности и културе. Манастир чува многе древне иконе, укључујући и оне прве чудесно сачуване из времена пре иконоборства. Ликови ових икона у нашем данашњем избору.
Силазак Светог Духа прави је рођендан Цркве Христове. Апостоли су први пут одбацили све страхове и изашли да проповедају распетог и васкрслог Спаситеља света.
Ферапонтов манастир у част Рођења Богородице, који је основао преподобни Ферапонт 1398. године, налази се 120 км северозападно од Вологде. Најпознатији је по јединственим сликама с краја 15. - почетка 16. вв. чувеног руског иконописца Дионисија, који је наставио традиције преподобног Андреја Рубљова.
Данас је историјска регија Кападокија, смештена у Турској, позната не само по својим невероватним пејзажима, већ и по многим пећинским манастирима који су преживели заједно са древним фрескама византијске ере.
Манастир Студеница — једна од најпознатијих светиња Србије и читавог православног света, основан је на самом крају XII века. Манастир је, између осталог, познат по фрескама XIII и XIV вв. које су преживеле упркос турском освајању.
Как император Диоклетиан оказался под копытами коня святого великомученика Георгия Победоносца?
Откуда золото в церковной живописи? Почему им сияют святые образы? Действительно ли золотой – главный из цветов? Зачем золотой фон? Верно ли, что чем больше золота в иконе, тем лучше?
Образ будет передан в дар Киево-Печерской Лавре.
Тихвинская икона Божией Матери, по преданию, одна из икон, написанных святым апостолом и Евангелистом Лукой. В V в. из Иерусалима была перенесена в Константинополь, где для нее был построен Влахернский храм. В 1383 году, за 70 лет до взятия турками Константинополя, икона исчезла из храма и в лучезарном свете явилась над водами Ладожского озера. Чудесно носимая с места на место, она остановилась близ города Тихвина.
Многие из тех, кто только начинает ходить в православный храм, истово прикладываются ко всем иконам, притом по нескольку раз – в начале службы, в конце, а иногда и в средине, если перед каким-то святым образом служился акафист.