Митрополит Антоније (Паканич) саветује где треба започети Велики пост.

Велики пост треба започети опраштањем увреда. Опроштај је ослобођење. Особа која није доживела такво ослобођење још није живела.

Надолазећи Велики пост је време живота, време слободе. И не само уочи поста, морамо покушати да опростимо увредилцима, читав пост постаје за нас врата у нови живот, где нема места за увреде.

Свака увреда знак је укорењене гордости. Не даје човеку прилику да се према својој личности односи мирно, без пиjетета, са хумором. Сваки поглед бачен према поносној особи она критички процењује и доживљава са посебном оштрином, оспорава било које мишљење или пресуду других људи. А критика њу доводи до неадекватне и понекад сулуде реакције.

Горделивцима је тешко да живе. Они чак ни не живе, већ носе хрпу увреда, процена, сталне узруjаности. Притиснути овом тежином, они виде само оно што им је под ногама, а немају прилику да се осврћу, гледају око себе, гледају у Небо.

Бес и надраженост знаци су поносне природе. Такав човек мисли о себи нешто невероватно, себе сматра вишим, бољим, вреднијим од других. Наравно, постоје случајеви када смо присиљени да изгубимо живце, али ипак то не оправдава таква избијања.

Увреда је болест душе, отворена рана која непрестано боли, не дозвољава да човек дише и осећа у пуној снази.

Чврсто спутава осећања и вољу особе са металним обручем, не дозвољавајући јој да се испољава и обнављава.

Сви смо Божија створења. И незадовољство према некоме из Његових творевина пада попут сенке на самог Створитеља. Наравно, ова сенка ни на који начин не замрача Спаситеља, она Га скрива од нас. Увредом се затварамо од Бога.

Увреда трује живот, убија радост, чини човека несрећним. Ослобађање од тога је почетак човековог спасења.

Нека Велики пост постане време плодног рада на сопственим греховима, нека се увреда назаувек искорени из срца као разорна и убилачка сила.

Нека радост у Господу истера сву тугу из наших срца и помогне нам да се обучемо у одећу новог живота у Христу.

Записала Наталиа Горошкова