Сваког дана многи људи пате од непријатељстава. Међутим за вернике је ситуација двоструко тежа: они доживљавају све ратне недаће, њихове куће и цркве су под гранатирањем, у исто време, цркве се одузимају нашим парохијанима у позадини, а свештенство је подвргнуто репресијама.

Под овим условима, све више узнемирујућих гласина потреса људску машту. Многи људи су збуњени и обесхрабрени: како бити и шта радити?

Не паничити и не плашити се. Паничар не може разумно да расуђује, јер су све његове мисли подложне ниским животињским инстинктима.

Није случајно што Господ непрестано поучава вернике на страницама Светог писма: „Не бојте се!" Ево, на пример, како Бог говори пророку Исаији: «…Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје. Гле, постидјеће се и посрамиће сви који се љуте на тебе; биће као ништа и изгинуће противници твоји. Потражићеш супарнике своје, али их нећеш наћи, биће као ништа, и који војују на те, нестаће их. Јер ја Господ Бог твој држим те за десницу, и кажем ти: Не бој се, ја ћу ти помагати» (Ис 41,10–13).

И ове речи су упућене не само пророку, већ свим верницима свих времена, па и нама. Заиста, како се може паничарити и показати кукавичлук ако је сам Бог са нама?

Зато, уз сваку узнемирујућу, застрашујућу поруку, морате се, пре свега, сабрати, смирити, помолити се Господу, потпуно се препустити Његовој светој вољи, па тек онда донети било какву одлуку. Радње које се врше под утицајем јаких емоција не воде ка добру.

Држати се свих заповести. Шта год да се дешава око нас, ништа нас не ослобађа наших хришћанских дужности. Напротив, најтежи искушења су тестови колико смо хришћани на делима, а не само на речима. И што су ова искушења већа, утолико се усрдније треба трудити у делима побожности. Ако држимо заповести, никакве земаљске невоље нас не могу савладати.

Пружити подршку онима којима је тешко. Колико год нам се понекад чинило да су наша искушења претешка, увек ће се наћи неко од наше браће, коме jе теже од нас. И у овом случају, дужни смо да пружимо сву могућу помоћ страдалницима. Шта год је могуће: некоме помоћи новцем, некоме склоништем, неком лепом речју или разумним саветом. Главно је да нашу браћу у вери не оставимо беспомоћном. Онда нас Господ неће оставити.

Записала Наталиjа Горошкова