У низу православних празника Сретење Господње заузима посебно место. Дан када је Младенца Исуса у Јерусалимском храму дочекао праведни старац Симеон.

Шта је посебно у овом сусрету? Зашто су песници и писци различитих епоха своје најбоље стихове посвећивали Сретењу?

Свештеномученик Григорије Шлиселбуршки пише: „Празник Сретења треба да нам буде ближи од претходно прослављених празника Божића и Богојављења. То су били празници Светлости која се јавила. Данашњи празник је празник Светлости коју човек опажа. Сви ми, обележени Светлошћу („Светлост Твоја обасја нас“) позвани смо да примимо Светлост. Данас је празник усваjања Светлости, празник Симеона, празник светлошћу обасјаних душа“.

То је решење! Рањене и осакаћене душе траже излаз из таме греха и свеопштег очаја. А Сретење је тријумф Светлости, човеково прихватање Бога. Ово није само нада, већ оваплоћена љубав, рођена из вере. То је славље душа које су среле Бога и обукле се у Његову светлост.

„Бежите од таме и обуците се у Светлост“, наставља своју мисао владика Григорије. – Не бојте се подвига, ватреног крштења. Не плашите се насиља над собом када савладавате таму и грех! Болом се сече болно место... без јунаштва нема победе.”

Од сада се тама и безнађе газе, Божанска светлост се открива свету и прихвата од човека. И свако ко тежи светлости, у стању је да се ослободи окова греха. Христос је пут откривен Рођењем и прихваћен у Сретењу. „Ја сам Пут и Истина и Живот: нико не долази Оцу осим кроз Мене“ (Јов. 14,6). Човек без Бога неминовно пада у мрак.

Сретење прослављамо уочи пролећа. И ово је симболично. Сусрет са Богом отвара врата вечног пролећа. Сусрет са Богом није само благодушни поглед у Њега, већ потпуно прихватање Њега, прихватање живота у Њему, Његове Цркве.

Преподобни Јустин (Поповић) има дивне редове: „Боголикост душе – и јесте вечна младост сваког човека; то је његово вечно пролеће. Никада не стари. Само зима греха нарушава то вечно пролеће, нарушава, али га не уништава, јер не може, – остаје вечито бесмртно у човеку. Грех – састарује душу, набора је; она не умире, али мртвује: то њен пакао – одвојена од Бога нема хране себи, «живе воде»; увек гладна: једе грех себе, и никада да засити себе: јер душа се Богом храни. Богочовек Христос — «сладчајша весна» човекова бића…“

Толико је наде у овим редовима, толико благодати и светлости. Вечно пролеће се рађа у људском срцу прихватањем Богомладенца Христа и Његове Светлости која обасјава душу. Човек никада неће моћи да разуме сопствену душу без просветљења одозго, без Бога.

Сусрет младенца Христа и старца Симеона описан у Јеванђељу није у прошлости, већ у садашњости. Јеванђељске речи не говоре о ономе што је било, већ о ономе што је сада. Јеванђеље се пише непрекидно. Преподобни Јустин (Поповић) бележи: „Свака твар као логосна творевина непрестано пише Еванђеље Логоса Господа Христа. Свака љубичица га пише; свака травчица, свака бубица, свака птичица; поготово човек – боголико, христолико биће.“

С богопоштовањем сетимо се да смо сви ми коаутори Свете књиге живота и учесници Сретења Детета Христа које је било, јесте и биће заувек. И нека се све у животу увек од Бога мери.

Забележила Наталиjа Горошкова