Оснивач Кијево-печерске лавре, преподобни Антоније, рођен је почетком 11. века у граду Љубечу (код Чернигова) и био је крштен са именом Антипа.

Од малих ногу осећао је жудњу за вишим духовним животом и одлучио је да оде на Атос. У једном од светогорских манастира примио је монашки постриг и започео усамљенички живот у пећини близу манастира. Када је у својим подвизима стекао духовно искуство, игуман му је дао послушање да би отишао у Русију и засадио монаштво у овој новопросвећеној хришћанској земљи.

Антоније је послушао. Када је преподобни дошао у Кијев, овде је већ постојало неколико манастира, које су на захтев кнежева основали Грци. Међутим свети Антоније није изабрао ниједног од њих, он се настанио у малоj пећини коју је ископао презвитер Иларион, који је касније постављен за митрополита на Кијевском трону. То је било 1051. Овде је Свети Антоније наставио подвиге строгог монашког живота: његова храна је био црни хлеб сваки други дан и вода у изузетно умереним количинама. Понекад није окушао ништа по читаву недељу дана и истовремено је својим рукама ископао пећину, већу од претходне.

Убрзо се његова слава проширила не само по Кијеву, већ и широм других градова. Многи су му долазили по духовни савет и благослов. Неки су почели да траже да живе са њим. Први је примљен неки Никон, свештеник, а други преподобни Теодосије.

Када се број сапутника Светог Антонија повећао на 12, он се повукао у оближњу планину, ископао себи пећину и почео да се подвизава усамљено. Сада ова пећина носи име прп. Антонија.

Поставивши блаженог Варлаама за игумана манастира, формално Свети Антоније није био игуман,  а ипак имао неоспоран ауторитет за братију, јер је управо он донео благослов и подвижнички дух Светог Атоса на Кијевске планине.

Када ће прп. Варлаам је премештен у манастир Светог великомученика Димитрија, на захтев братије, преподобни Теодосије је постао игумен Печерског манастира.

Пошто је против своје воље био увучен у међусобне ратове кнезова, преподобни Антоније је био приморан да се склони у Чернигов, где је ископао пећине, а потом је на овом месту основан манастир.

По повратку у Кијев, прп. Антоније је учествовао у постављању камене Успенске катедрале, коју је наручила изградити Пресвета Богородица преко архитеката пристиглих из Влахерне (регија византијске престонице). Дакле, благословом преподобног Антонија и његовим молитвама, после његовог одласка ка Господу, подигнута је Велика црква.

Живљаше у својој другој пећини 16 година, прп. Антоније jе завршио свој земаљски пут и упокојио се 1073. године у 90. години живота. Часни мошти оснивача руског монаштва су потом положене у исту пећину у којој је и упокојио. И као што се за живота и сам монах удаљавао од очију људских, молећи се Богу у тајности и у самоћи, тако је за своје моште тражио исти дар, да се уклоне од очију људских: многи који су се усуђивали да ископају место где је положено поштено тело преподобног оца нашег Антонија, били су кажњени.

Још за живота преподобни Антоније се прославио по томе што су се његовим молитвама дешавала чуда и исцељења. И до данашњег дана његове мошти почивају у Блиским пећинама Светоуспенске Кијево-Печерске лавре и одишу благодатном силом свим ходочасницима и паломницима који долазе са вером.

Кијевско-печерски манастир, који је основао монах Антоније, а подигао монах Теодосије, постао је узор другим манастирима. Са његових зидина су излазили познати архипастири, ревносни проповедници вере, бројни подвижници и светитељи, чијим ћемо молитвама бити спасени до данашњег дана.

Шта данас можемо научити од прп. Антонија? Најважније: бити веран својим принципима. За хришћанина, његова начела су оданост Богу, једни другима и Божјоj Промисли о нама.

Сетимо се како се Христос, у последњим часовима своје земаљске службе, повукао од својих ученика на Маслинску гору. И тамо се молио Оцу: „Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде!“ (Лук. 22,39)

Сам Бог, Највећи од свих, био је у великој пометњи, страдајући и дрхтећи од бола и страха. Али ипак, у тренутку овог дубоког очаја, Христос остаје веран својој судбини и прихвата чашу у потпуности, спасавајући тако људски род од вечне пропасти. Поседујући власт над смрћу, болом и страдањем, Христос их не одбија, већ све испите пролази до краја. Он испуњава завет склопљен са Оцем, и тиме остаје веран Богу и Његовој Божанској природи. Оданост се увек заснива на љубави. Из љубави према Богу остајемо одани Њему и Његовим заповестима у свако доба, из љубави према људима, не напуштамо их и не издајемо у тешким тренуцима, из љубави према делу, остајемо да служимо до краја.

Помолимо се светом Антонију да нам подари снагу да останемо верни својим начелима, Богу, и да их не мењамо ни да би угодили људима, ни "због страха од Јудејаца".