Уочи Великог поста постоји разлог да се говори о тако модерноj поjави као што је веганство.

На први поглед изгледа да нема супротности између веганства и хришћанства.

С једне стране, веганство (начин живота којим се жели елиминисати свако насиље над животињама) руководи се етичким мотивима. За вегане је убијање животиња због хране, одеће и других потреба неетично.

Логика је у принципу јасна. Али вегани иду даље, за разлику од обичних вегетаријанаца (људи који једноставно одбијају месо како не би убијали животиње), многи од њих захтевају да напусте свако „искоришћавање“ представника животињског света, чак и тамо где нико животињу не убије. На пример, од употребе млека и вуне, спровођења експеримената на лабораторијским животињама, држања кућних љубимаца и још много тога.

Према веганима, људи су криви за патњу животињског света. То је делом тачно. Према учењу Цркве, и смрт и убиства (укључујући животиње) дошли су на свет падом наших Прародитеља и зауставиће се тек у обновљеном свету након другог Христовог доласка. У међувремену, у нашем грешном свету неке животиње једу друге животиње, убијајући их. Баш као и човек, једе неке животиње и користи, у једном или другом степену, друге. Стога,  једноставно полазећи од биолошких разматрања, било би чудно захтевати да људи потпуно напусте животињску храну, остављајући исто право самим животињама.

Наравно, хришћани себи ускраћују и храну животињског порекла (у целини или делимично, привремено или трајно). Али, за разлику од вегана, хришћани имају другачији циљ: ово није узалудан покушај промене биолошких закона палог света, ово је конкретна аскетска пракса. Дакле, уклањамо производе животињског порекла из исхране током поста како бисмо обуздали сопствене страсти. Иако се, наравно, пост не ограничава на једно уздржавање од меса. Пост је време покајања, време усрдне молитве, време најпажљивијег односа према ближњима. И ту лежи суштинска разлика између хришћанског поста и веганства.

Уза сву наизглед несебичну љубав према животињама, вегани заиста не воле своје ближње — то јест људе. На пример, један познати вегански активиста из Сједињених Држава, Гери Јурофски, каже за људе који не деле његове ставове:

«Дубоко у свом срцу, искрено се надам да ће се угњетавање, мучење и убиства десетероструко вратити свакој равнодушној особи! Надам се да синови случајно ће пуцати у очеве на ловачким излетима, а месоједци ће патити од срчаног удара, коjи  их полако убија. Свака жена која носи крзно мора да поднесе силовање, толико окрутно да остане обогаљена. И на крају, нека иронија подигне своjу дивну главу — у облику истраживача животиња који добиће богаљуће болести и ће да умру болно, јер то истраживачки долари који су могли да се користе за њихово лечење бачени су на варварску, ненаучну праксу вивисекције».

И ово није јединствена манифестација. Вреди прочитати мало веганских форума и група на Интернету да би схватити да је ова усмереност за вегане сасвим обична.

Опет, вреди напоменути да већина вегана истовремено дели све радикалне антихришћанске покрете — за права сексуалних мањина, за нову родну идеологију и слично.

Наравно, нема ништа лоше у сажаљењу животиња — било који прави хришћанин саосећа са свим створењима. Али хришћани, занесени било којом нововековном идеологијом, увек се морају запитати колико та идеологија следи закон љубави — делима, а не речима. А ако ова «љубав» рађа мржњу, то значи да та идеологија није од Бога.

Записала Наталиа Горошкова