Да ли смо се икада запитали колико завист поседује нас? И ово није празно питање.

Заправо, завист је једна од најкамуфлираној страсти, коју није тако лако идентификовати.

На пример, сви волимо да се бунимо (и често сасвим оправдано) због корумпираних званичника, прималаца мита итд. Али да ли се иза овог огорчења крије само осећај правде?

Догађаји последњих година показали су да многи ватрени борци против корупције, дошавши на власт, често и сами постају још корумпиранији званичници. Испоставило се да је огорчење над лоповским службеницима можда мотивисано прилично изопаченим осећајем „правде“: зашто је све њему, а не мени? А ово је права завист и похлепа.

Будимо искрени: колико нас има оних који ће се, добивши моћ и приступ богатству, уздржати од искушења и неће покушати да присвоје нешто, унапреде своју родбину на високе положаје итд.? Уосталом, наћи ће се чак и изговор: „Зашто сам бољи од других?“, „Зашто је то могуће за друге, а ја не могу?“, „А онда ћу можда поделити са сиромашнима“ итд.

У стварности, корупција, подмићивање, присвајање јавне имовине није нешто удаљено, оно шта се дешава негде „горе“. Све то већ може бити у нашим душама, и иако овај коров буjно цветаће тек кад се укаже прилика, његови клице су већ присутни у многима од нас.

Дакле, иза наизглед привидних захтева правде стоји банална завист, и то jе завист ниска, лицемерна и стога jош грешнија.

Наравно, ово не негира борбу против корупције у држави, али важно је да увек пажљиво погледамо у своју душу и у њој да се боримо против сопствене духовне „корупције“. Не заваравајте себе осећајем лажне праведности. Коров лажног морала и лицемерjа мора се искоријенити како би се иза њих открили скривени густиши зависти и похлепе.

Ако свако од нас са стрпљењем и понизношћу искорени зло у себи, биће га мање и у земљи и у целом свету. Борбу против сваког зла увек треба започети од себе.

Записала Наталиjа Горошкова