Садашњи притисак на Украјинску православну цркву по много чему подсећа на причу о четрдесет мученика Севастијских. И иако то сви знају, вреди подсетити.

У IV веку, римски хришћански војници одбили су захтеве власти да поштују паганске богове. И хришћански војници су отерани у ледено језеро. Само онима који су се одрекли било је дозвољено да оду. А на обали отпадника већ је чекало топло загрејано купатило. Па ипак, мученици су непоколебљиво подносили и саму муку и тако силно искушење, које је било на корак од камена. Мучење се наставило целе ноћи, а ујутру се само један од четрдесеторо, не могавши то издржати, изађе из воде и уђе у купатило, али је одмах умро. Видећи упорни дух хришћана, један од мучитеља и сам прослави Христа и придружи се онима који су стајали у језеру, допунивши број од четрдесет.

Приближно исто сада раде и са нашим верницима (понекад готово буквално - оставе наше обитеље, која желе да заузму, без светла и грејања), очекујући да ће неко бити искушаван духом „топлине“ и „спокоја“. А неки који су већ на пола пута до „купатила“ збуњују и исповеднике који остају верни својој Цркви, позивајући их да напусте свој подвиг.

Али видимо да су сви ови позиви лаж. Сваки уступци у питањима спасења не доводе до слабљења искушења, већ, напротив, стварају терен за још већа искушења. Не треба се надати да ће наша искреност и наш патриотизам некако утицати на крај угњетавања и притисака.

Неверници и нецрквени људи на нас гледају као на политичку снагу. Немају појма да волимо своју земљу, своју државу и свој народ не да бисмо некоме удовољили. Људи за нас нису бирачко тело, које се памти само једном у четири године, већ живе ћелије Тела Христовог, којима је обећана Вечност. То је део нашег религиозног погледа на свет. Тако нам заповеда Бог наш, Господ Исус Христос. Томе нас учи наша Црква. Живимо овако и једноставно не можемо другачије. Наш задатак је да гајимо у себи љубав према Богу, а то се може постићи само љубављу према ближњем, и то не према апстрактном, већ према конкретном, који живи и ради у близини. Али главна смерница на овом путу је да будемо верни Тројичном Богу и Цркви Христовој.

Изнова и изнова морамо признати да сви уступци не доносе добре плодове, већ напротив, изазивају све веће и веће захтеве. Очигледно, према плану сценариста наше ситуације, притисак би требало да расте све док се Украјинска православна црква потпуно не раствори у ПЦУ.

Прете да ће нас оставити у мањини, да ћемо бити маргинализовани, да ћемо бити стављени ван закона, да ће нам бити одузете све наше цркве и манастири. Па, ако стајање у Истини то захтева, ми смо спремни да идемо до краја. Господ је јасно рекао: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк 12,32).

За верну децу Украјинске православне цркве уједињење са ПЦУ није питање надлежности и није политичко питање. Ово је заиста ствар спасења, јер сматрамо да структура која нема законско руковођење – апостолско прејемство – не може бити права Црква.

Кажу нам: каква је то разлика, пошто је ваљаност хиротонија ПЦУ признао цариградски патријарх? Авај, нико није без грешака и нико није без падова, и није важно ко сте: патријарх или мирјанин.

У православном систему вредности нема непогрешивости или безгрешности у статусу. Ко нарушава Црквено Предање, изражено у општеприхваћеним саборним уредбама и светоотачким правилима, руши доктринарне и канонске основе црквеног здања, и самим тим чини грех. То посебно важи за црквене поглаваре, јер њихове заблуде могу изазвати заблуде многих који им верују, и самим тим постати узрок њиховог вечног уништења.

Исто тако, Украјинску православну цркву неће моћи да спасу никакве нове декларације и захтеви прогонитеља, који су у супротности са канонима Цркве. Они ће њу само ослабити, гурнути у нови раскол. То је управо оно што прогонитељи желе: да ослабе, цепају и уништавају.

Обичан човек, као и свако живо биће, тражи да се ослободи патње.

Али хришћанин зна да циљ живота верника није удобност, сигурност, спокој и благостање на земљи. Све ово можемо и морамо жртвовати зарад највишег добра – поновног уједињења са нашим Господом у Његовом Царству. И управо то највише добро желе да нам одузму прогонитељи, провокатори у њиховој служби и њима преварене наивне душе.

Све патње и и искушења имају своје границе. Сви су коначни. Тако је увек било, тако ће и бити: прогон ће пре или касније престати.

Само треба да истрајемо, да не подлегнемо слатким речима кушача, да савладамо ово тешко време, да останемо своји, да останемо хришћани који љубе Господа и ближњега и тако не изгубимо венац који нам је Христос припремио.

Преподобни Јустин (Поповић), велики српски теолог, који је страдао за веру и истину под атеистичким режимом Броза Тита, рекао је дивне речи које се могу назвати заветом сваком ко се осећа одговорним за Цркву Христову: "Црква је вечност у времену, у временском свету... Не она према времену, ни према духу времена, већ време према њој као Вечној... Јер она је увек света, увек апостолска, увек саборна, увек божанска, зато не сме никада жртвовати Вечно временском, Божје људском, Небеско земаљском. Нити се прилагођавати духу времена. Напротив, њено је: прилагођавати време Вечности, временско Вечном, човечје Богочовечјем".