У недељу смо прославили победу Православља. Али не разумеју сви значење овог празника, његов контекст у садашњим околностима је посебно неразумљив.

Неко ће рећи: Црква слави победу над последњом великом јереси. И то је било пре више од хиљаду година, али шта сада? Данас се одузимају цркве, оптужују епископија и свештенство за замисливе и незамисливе злочине, и уопште, неки кажу да ће Црква ускоро бити потпуно докрајчена... Где jе онда победа?

Али управо је иста ситуација била и пре тог дана Победе Православља, пред Сабор 843. године, који је окончао иконоборачке спорове. Можда је вредно подсетити да су иконоборачки прогони мучили Цркву више од сто година. Иконоборачка је била и врховна царска власт у Византији, која није ни покушавала, попут власти XXI века, да покаже  демократију, већ је уништавала људи који су мислили другачије, свим средствима доступним у средњем веку.

А много пре иконоборства, Црква је доживела прогон од разних јересијараха на власти, и прва три века свог постојања била је подвргнута готово непрекидној репресији. И много касније од Тријумфа Православља, Црква је много тога доживела.

Међутим, какви год да су прогони, егзекуције и мучења, расколи и јереси уперени против Цркве, сви су се распали у прах.

Сетимо се Христовог обећања да ће Црква постојати до самог краја светске историје: „...сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати. (Мт 16,18). И ово обећање морамо носити у свом срцу сваког дана и часа свог живота. Посебно у данима најтежих искушења. На крају крајева, то значи да ће, какве год да су наше патње, наше туге, наша искуства, сви они пре или касније доћи до једног – до Победе Православља.

Важно је да се и сами покажемо достојни ове Победе, да и сами издржимо у свим искушењима и останемо са Христом и Црквом Његовом, да се не бојимо страдања овог пролазног овоземаљског живота. И тада ћемо, уз Божију помоћ, сви ући у победу Господа нашег Исуса Христа.

Записала Наталиjа Горошкова