У чему се крије заштита од ђаволских варки беседи митрополит Антоније (Паканич).

Ретки таленат

Неки верници потцењују снагу одређених духовних стања. Многи људи ни не знају за ову силу. На пример, о моћи радости. Многи свеци који су живели у различита времена и епохе говорили су о овом феномену. Свако од њих је на свој јединствени начин достигао назначену духовну висину.

Истинска радост може се постићи једино истинским животом у Христу. Човек духовно расте под утицајем благодати, прво кратких тренутака савршене радости, а временом и дужих. Све потешкоће и искушења бледе пред чудесном снагом ове врлине.

Постоје свеци којима је заједничко својство — њихова ведрина. А ово је редак и непроцењив таленат. Духовна радост их је толико прожела да никада нису виђени тужни или обесхрабрени. И покушали су да пренесу ово радосно расположење духа другима. Такав је био преподобни Серафим Саровски.

Наравно, ниједна врлина, ниједан ступањ духовних стања, укључујући ведрину, не могу се постићи без понизности. И преподобни Серафим се непрестано сећао својих грехова (несавршенства) и срдачно се кајао због овога. «Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног», била је његова непрестана молитва коју је узносио Богу.

Преподобни Антоније Велики је одлучно рекао да ако човек нема крајњу понизност, понизност свим срцем, свом душом и телом, тада неће наследити Царство Божије. Јер само дубока понизност може надвладати зло у човеку, а то је понос, себичност и самопотврђивање. А где је зло, ту не може бити радости.

Исцељење радошћу

Духовна радост произилази из духовне чистоте. А ономе ко је непрестано испуњен радошћу из Извора Живота, нечисте силе не могу ништа наудити.

Само зато је један од главних задатака врага рода људског — жеља да нам омете духовну радост, јер она садржи заштиту од ђаволских варки. Али како верник може доћи до ове радости? Како може њу постићи?

Истинска радост расте из наших духовних подвига: искрене молитве, чистих мисли, срдачног покајања, тежње за Богопознањем, животу по јеванђелским заповестима.

Преподобни Серафим Саровски не само да је био ревностан у духовноj радости, већ је волео да је види и код својих ближних, код браће. Светитељ је веровао, да како су сви греси заразни тако и личне врлине могу надахнути, испунити и друге људе. Jер, када неко падне у искушење или малодушност важно му је да види радост на лицима пријатеља, рођака. Онда малодушност пролази.

Свети старац је поздрављао све узвиком „Радост моја! Христос васкрсе!"
И поред баћушке одледила би се и утешила срца, рађала се вера у Христа, долазило спознање својих греха.
Ово је сјајан пример за све нас. Стално се жалимо, увек смо незадовољни нечим, а не пада нам ни на памет да своју тугу и лоше расположење не показујемо пред свима, да своју тугу откријемо само Богу. А пред својим ближњима увек треба да изгледате радосно, а не да их срамотите ожалошћеним и тужним лицем из поштовања, љубави и понизности.

И тада ће Господ својом милошћу опростити и послати радост понизеној души. Праведно смо лишени радости због својих грехова, због непослушности. Снужден поглед, између осталог, и даље често указује на лењост, апатију, равнодушност и одбојност према добрим делима.

Наравно, духовна радост не искључује озбиљност и одговорност: они се допуњују и заједно служе као поуздан штит против ђаволских стрела. Ништа није немогуће за оне који воле Бога, снажна љубав брише све границе, помера планине и чини човека непобедивим.

«Љубав према Богу чини подвижнике способнима да досегну преко граница својг бића», поучавао је блажени Теодорит Кирски. Сетимо се овога и подражавајмо свеце у врлинама!

Сетимо се овога и подражавајмо свеце у врлинама!