На празник светог апостола Јована Богослова, митрополит Антоније (Паканич) је говорио о значењу главних речи вољеног ученика Христовог.

Сви смо болесни јер у срцу немамо савршену љубав. Али наша болест је излечива милошћу Божијом. Живот нам је дат да бисмо се излечили од болести недостатка љубави и да бисмо научили, сваком према својим личним могућностима, снагу истинске љубави, која душу приближава вечности.

«И ми познасмо и веровасмо љубав коју Бог има к нама. Бог је љубав, и који стоји у љубави, у Богу стоји и Бог у њему стоји. Тим се љубав у нама савршује да имамо слободу на дан судни; јер као што је Он и ми смо на свету овом. У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер страх има муку. А ко се боји није савршен у љубави» (1 Jован. 4:16–18).

Ових пет фраза могу излечити свакога ко их прихвати.

«И ми познасмо и веровасмо љубав коју Бог има к нама»

Не постоји ништа јаче од Божанске љубави. Божанска љубав је лековита снага која преображава, оживљава и спасава. Укључује све јеванђелске врлине, све божанске моћи Христове. Она је алфа и омега нашег живота, појавили смо се захваљујући њој и отићи ћемо у вечност, стапајући се са њеним бескрајним током.

Негујући одређене врлине у себи, усавршавајући се у праведности, гајимо љубав у свом срцу. Што је већа наша љубав, то ћемо се тесније испреплетати са Божанским током.

«Бог је љубав, и који стоји у љубави, у Богу стоји и Бог у њему стоји»

Ове речи значе да човек више није сам себи господар, већ Бог пребива у њему.

Бог испуњава Своју посуду собом, испуњава је Духом Светим — и човек постаје једно тело са Богом, нераздвојиво ни смрћу ни временом.

И тада се дешава чудесно: ко пребива у Богу, почиње да види и осећа све онако како Бог види. Више не осуђује, не лаже, не клевеће, не радује се неправди, већ се радује истини и чистоти, милостив је и саосећајан.

Ко пребива у Богу, понизно носи свој крст, али га не носи сам, не пада под његовом тежином, већ га носи, подржан снагом Божијом. Бог јача на сваком кораку и даје потребну снагу.

«Тим се љубав у нама савршује да имамо слободу на дан судни; јер као што је Он и ми смо на свету овом»

Непрестано боравећи пред Богом, мерећи све своје мисли с Њим, постепено учимо да делујемо према љубави, да делујемо према Његовој вољи. А ово је огромна слобода која даје срећу и доводи до блаженства. Можете да се не бринете више шта ће други мислити о вама, како ће ценити ваше поступке: да ли ће осуђивати или одобравати. Главно је да смо искрени пред Богом, чинимо добро и лепоту заједно са Њим, и довољно нам је што Он зна наше намере, види наше мисли, чује наше молитве. Реакција других нам није битна.

«У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер страх има муку»

Бог, Који је љубав, страшан је за оне који се држе подаље од Њега.

А онај ко тежи Богу не плаши се никаквих недаћа и болести. Исцељује се вером: све ране, душевне и телесне, зацељују се као од светог уља помазања, од Његове топлине и бриге. И они су неисцрпни. Једноставно не користимо Божју љубав, занемарујемо је, ослањамо се само на себе, не дозвољавамо Њему да делује у нашем животу, не пружамо Њему радост комуникације са нашом душом. Одмицамо се од Његове свемогуће, утешне руке.

«А ко се боји није савршен у љубави»

Ко има савршену љубав, не пада. Сваки пад у Богу је духовни успон. Падају само они маловерни који нису достигли Његову љубав. Љубав не познаје страх ни меру.

«Заволи га, као што си обавезан да га волиш, не због онога што ће ти дати у будућности, већ због онога што смо добили у садашњости и због овог света који је створио за нас. Ко је Њега у почетку убедио да нас приведе у биће?
Ко га умољава за нас кад га се не сећамо? Ко је пробудио у живот ово наше тело кад нас још није било? Откуда мисао познања пада у прах? Каква безмерна благост природу нас грешних поново узводи ка пресаздању?» – учи преп. Исаак Сирин.

Записала Наталиа Горошкова