Какве су се промене догодиле у Украјинској Православној Цркви током 30 година аутономије, говори митрополит Антоније (Паканич), Управитељ администрације и организације УПЦ.

Ускоро ћемо прославити 30. годишњицу примања Благословене Повеље Московског Патријарха Алексија II о даривању независности и самосталности Украјинскоj Цркви у њеноj управи.

30 година је доба духовне зрелости, то је практично живот. Сетимо се да је Господ Исус Христос у своjоj тридесетој години изашао да проповеда свету.

И сада можемо сумирати одређене резултате. Током ових тридесет дошло је и до квантитативних и квалитативних промена.

У првим годинама независности наша Црква се суочавала са огромним проблемима. Бивши поглавар УПЦ, митрополит Филарет учинио је раскол стварајући «Кијевску патријаршију» и покушао да одвоји од Цркве њену децу. Истовремено, државне структуре биле су у потпуности на страни расколника. Међутим, Црква је издржала.

Нешто слично се догодило четврт века касније, када је наша Црква поново доживела страшан притисак власти, која је захтевала механичко уједињење са непокајаним расколницима и потчињавање цариградском патријарху.

И тако, упркос свим притисцима и прогонима, Црква наставља да расте и развија се. Наставља се изградња нових цркава, отварају се нове верске заједнице. Без владине подршке, а понекад и упркос антицрквеним званичницима. Не на рачун отимања, као што видимо код расколника, већ на рачун живих људи.

И ово је, чини ми се, главни знак да је наша Црква жива и да је Христос са њом.