Митрополит Антониjе (Паканич) — о суштини хришћанског празника и бесмислености паганских обреда.

— Има много сујеверја повезаних са празником Троjице. На пример, гранчице брезе и пољско цвеће који су на Духови били у цркви, льуди суше и чувају иза икона за различите потребе. Да ли су ови обреди повезани са хришћанском културом? Обједињене са њом?

— Ако је по жељи, било који обред може да буде обједињен са било којом културом. Оно што је важно јесте да ли то служи за спасење? А ако се гране и цвеће са Свете Тројице чувају као амајлије, као предмети за обављање паганских ритуала чији је циљ побољшање земаљског живота без икаквог духовног савршенства, онда је то заиста само празновјерје које граничи с магијом. Потпуно је другачија ствар ако се те гране, попут вербових, чувају као материјални подсетник на велике Господње празнике — кораке ка нашем спасењу.

— Зашто на празник Тројице храм красе зеленило и цвеће а свештеници стављају зелене одежде?

— У Цркви је све уређено за наше спасење и, значи — нама за поуку, подучавање вере и морала. На исти начин, боја литургијске одеће открива посебне аспекте наше вере и наде. Зеленило које украшава храмове на дан Тројице, зелени огртачи свештенства — све то указује да се на данашњи дан испунила вишевековна тежња човечанства за обнављањем људског живота уз учешће Творца (Амос. 8:11). Сада Свети Дух, оживљавајући целокупно Божје створење на самом почетку (Постанак, 1: 2), оживљава семе апостолске проповеди, гаjи Царство небеско у читавом хришћанском свету (Мат. 13:31) и у сваком од нас (Лука 17: 21).

— На Тројицу се врши посебан обред сећања на мртве. Зашто тог дана?

—  Дан Свете Тројице употпуњује круг празника и поста повезаних са Васкрсом. Овај круг, од недеље цариника и фаризеја до Седмице Свих Светих, не само нам показује причу о нашем спасењу, већ нас укључује у ову причу кроз Свету Цркву. На дан Свете Тројице  подсећамо да у Христовој Цркви живи Дух Свети, који нас посвећује, и да ће снагом Духа оно што Црква свеже на земљи биће свезано и на небу (Матеј 18:18). То јест, Црква може, супротно земаљском расуђивању, утицати на посмртну човекову судбину. За то, на сам дан Тројице, и дан раније, у суботу, вршимо посебне молитве за све упокоjене, али највише за оне који су се, по земаљском расуђивању, на Страшном суду лишили могућности да се оправдају.

— Зашто се људи, живећи у савременом информатички напредном свету, толико држе паганства, сујеверја? Jер данас неби био незналица, можеш да сазнаш, провериш скоро све.

— Ширење паганства и сујеверја нема никакве везе са присуством или одсуством информација, па чак и науке и технологије. Као пример видимо доста пагански Јапан. Паганство и празновјерје су феномени верског, духовног поретка и зато разлози њиховог ширења су духовни, нису материјални.

Паганство, «јазичество» — односно вера «језика», што на славенском значи «народ», појавило се као резултат заборава древних народа о првобитном Божјем Откривењу. Ти су народи изгубили разумевање да је наш вечни дом на небу и људи су створени да га наследе.

Уместо тога, земља, место прогнанства човечанства (Постанак 3:23) — почела је да се посматра не као место суђења и исправљања, већ као прави дом. Привремени земаљски живот почео је да се посматра као једини важан. И све што је човечанство поседовало, укључујући и верске традиције, било је подређено задатку побољшања овог земаљског живота.

Човечанство, оштећено првобитним грехом, увек се лако нагиње за паганство и за суjеверје, коjе jесте посебно испољавање паганства. Jер они обећавају да ће побољшати земаљски живот — овде и сада, без потребе за исправљањем човека. Дакле, рецидиви паганства могли би се догодити у старозаветној заједници спасења: на пример, култ Северног краљевства, уз декларирање вере у Јединог Бога, био је потпуно пагански (1. Краљ. 12:32).  Хришћанин, за кога је Црква важна само у земаљским потребама, мало се разликује од паганина. Уредивши празник крштења сопственом детету, он неће га навикнути на хришћанску веру и живот. Црквени празник за њега није још једна прилика да се сједини с Богом у Његовим Светим Таjнама, већ је само прилика за гозбу. Свеци нису за њега узор, већ jесу извршитељи његових земаљских жеља.

Изгубивши вољену особу, такав тајни паганин брини за поштовање свих ритуала, па чак и празновјерја повезаних са сахраном, и заборави на оно, што покојнику заиста треба — на искрену молитву рођака, појачану исправљањем њиховог живота.