КП в Украине

Пише управник послова УПЦ митрополит Антоније (Паканич).

Свака особа, без обзира на своје духовне квалитете, културни ниво или темперамент, с времена на време треба да покаже емоције. А некоме је заиста потребно емоционално ослобађање. За хиљаде година свог постојања, људска култура је измислила много начина за такво ослобађање емоција. Укључујући феномен навијача у спорту.

Навиjач доживљава пуно емоција — овде је осећај јединства са истомишљеницима и омиљеним тимом, овде је емпатија и узбуђење, и радост због победе или туга због пораза. Чини се да је све у реду, али авај...

Колико се често ривалство са навијачима противничког тима претвара у непријатељство и бес, а губитак изазива агресију. Колико случајева када бесни навијачи праве туче, нереде и разбијају све око себе, губећи свој људски изглед. Осећај јединства прераста у инстинкт стада. Вероватно није случајно што су многе радикалне политичке групе директно повезане са фудбалским навијачима.

Наравно, врло је лако све пребацити на наше безбожно време. Али ако погледамо у историју, уверићемо се да је спортски фанатизам у једном или другом облику био присутан у давним временима. Чак и у најправославнијој Византији било је љубитеља спорта који су подржавали тимове двоколиц на тркама у Цариграду. Чувени цариградски хиподром, на коме су се одржавале трке, налазио се недалеко од царске палате и храма Аја Софије.

Иначе, први Софијски храм је изгорео као резултат нереда цариградске светине, изазваног љубитељима спорта коњских трка (након чега је цар Јустинијан саградио нови нама познати храм Свете Софије). Византијски навијачи су чак представљали поједине политичке групе и енергично бранили њихове интересе. Као што видите, ништа ново.

Да ли то значи да су спорт и феномен навијача лоши сами по себи? Наравно да не. Лош фанатизам, лоша мржња, лоши су агресија и неадекватност, који подгревају грешне страсти и људе гурају на злочине. А лек за ово је исти као и за борбу против свих осталих страсти: уздржаност, трезвеност, сећање на Бога и молитва. Ако хришћанин види, да се нашавши на стадиону у бесној гомили навијача губи сопство и почиње да доживљава нездраво узбуђење и агресију, то значи да спорт није за њега и да га треба избегавати, као и свако искушење. Главно је остати човек увек и у свим условима.