Митрополит Антониjе (Паканич) упозорава на опасан и распрострањен духовни проблем.

Митрополит Антониjе (Паканич) упозорава на опасан и распрострањен духовни проблем.

Осећај Богооставлености настаје из више разлога.

Један од најчешћих, иако то се може чинити чудним, израста из наше жеље да самостално  постигнемо савршенство.

Узнемирени смо, одричемо се када схватимо своју несавршеност. Претерано захтевна особа, духовни перфекциониста, лако се може спотакнути. Има више наде у себе и своју снагу него у Господа и Његову помоћ. А то ће неминовно довести до подривања снага, духа и даље до пада у очај.

А очај је неактиван. То паралише нашу вољу, а ми се не можемо да кренемо, само нервозно ходамо у круговима.

Корен незадовољства је у поносу. Понос излуђује, одузима мир и способност здравог расуђивања. Таква особа не дозвољава да се спотакне, не може да покаже слабост, тежи ка непогрешивости, а то је немогуће.

Наша несавршеност и слабости штите нас од бахатости и преоцењивања себе. У њима понекад лежи наше спасење.

Само смирени кормилар, покоравајући се вољи Онога који је створио брод, може да доводи свој брод у тиху луку, коју је свакоме припремио Господ.

Човека спашава свесност своjе несавршености. Док је човек свесан своје несавршености, понижава се и дакле, расте у духовном смислу, али чим се осети сопствену непогрешивост у нечем, чак и у неким ситницама, треба бити на опрезу. Ово је опасан симптом.

Цео наш живот је успон ка Богу. Привучени смо светлуцавима небеске славе на земљи, тежимо савршенству Свемогућег. Али у привременом животу то је недостижно у целости. Потпуно осветљење Божанским, савршено познавање Тројства могуће је тек након телесне смрти.

Не треба да се плашимо бити несавршени, мора се бојати да желимо нешто више од  Богоопштења: на пример, лично поносно савршенство.

Бог је највиши предмет наших жеља. Од Бога нема ничега вишег.