О резултатима посете патријарха Вартоломеја Украјини, о стању у канонској Цркви и ПЦУ, о опажању украјинског раскола у православном свету и утицају пандемије на духовни живот.

Након што је цариградски патријарх Вартоломеј стигао у Украјину упркос упозорењима канонске Украјинске православне цркве (УОЦ), прошло је месец и по дана. За то време успела је да процени последице посете за положај својих верника и свештенства, ситуацију са одузимањем цркава и како се болни украјински раскол доживљава у Помесним православним црквама. Управник послова УПЦ митрополит бориспољски и броварски Митрополит Антоније (Паканич) рекао је за РИА Новости о закључцима које је донела Црква.

- Раније сте приметили да су учестале чињенице нелегалне пререгистрације статута заједница Украјинске православне цркве у надлежност ПЦУ. И како се ситуација развија одмах након посете патријарха Вартоломеја - на добро или на зло?

- Нажалост, као што смо и очекивали, посета шефа Фанара изазвала је погоршање ситуације у неким регионима. Локалне власти су, сматрајући долазак госта из Истанбула као сигнал подршке ПЦУ-у од највишег руководства државе, почеле још активније да доприносе кршењу права верника Украјинске православне цркве.

Тако је, на пример, 7. септембра 2021. године први заменик председника Волињске регионалне државне управе Сергеј Мовенко потписао наредбу број 540 „О преносу верског објекта“, чиме је окончан процес илегалног преноса цркве УПЦ у селу Кримно у корист ПЦУ. Сам храм су, уз помоћ локалних власти, заузеле присталице организације Думенко још у зиму 2019.

- О каквим резултатима посете патријарха Вартоломеја можемо говорити? Да ли је његова посета уопште била значајан догађај у духовном животу земље?

- Ова посета, осим увођења нових проблема и подела у украјинско друштво, није била посебно упамћена. Али претпостављало се да ће она постати тријумф Цариградске патријаршије, која ће пред целим православним светом демонстрирати снажну подршку Украјинаца одлуци поглавара Фанара о стварању ПЦУ. У пракси је све испало другачије: шачица људи дошла је на „свечани“ састанак. И то упркос чињеници да је то био слободан дан.

Генерално, овај тренутак је још једном сведочио о једној неспорној чињеници - ПЦУ нема велику паству...

Стога се не може са сигурношћу рећи да је његов долазак у Кијев постао значајан догађај у духовном животу земље. Уместо тога, био је потребан само одређеним политичким снагама и организацији Думенко за свој, како кажу у секуларном окружењу, PR...

И још једна важна тачка. Посету патријарха Вартоломеја, и ово  је индикативно, врло топло су поздравили представници Украјинске гркокатоличке цркве. И сам гост из Истанбула показао је велико гостопримство према УГКЦ-у.

- Знате ли шта се сада дешава у Александријској, Грчкој и Кипарској цркви, чији су предстоjатељи подржавали Цариград, често заједно са Синодима? Могу ли се ове одлуке ревидирати, колико су тамо активни хијерархи и свештеници у опозицији?

- Како показује стварност, унутар сваке од Цркава које сте навели постоји озбиљно неслагање са одлукама њихових поглавара да подрже легализацију ПЦУ. Тачније, група свештеника у Александријској патријаршији покренула је питање преласка у другу јурисдикцију, будући да не желе да буду под омофором онога који је признао расколнике и тиме сам прешао границу раскола.

Такође су незадовољни антиканонским кораком свог поглавара у Еладској цркви. Вреди се подсетити бар чињенице да су 2019. године бившим митрополитима УПЦ, а сада „архијерејима ПЦУ“ Симеону (Шостацком) и Александру (Драбинко), који су, како је назначено у одговарајућим саопштењима, отишли у прво велико ходочашће у Грчку након признања Еладске  православне цркве ПЦУ, било jе забрањено служење Литургије у црквама Еладске цркве.

У Кипарској цркви примећује се веома моћно противљење одлуци архиепископа Хризостома о украјинском питању. Конкретно, митрополит Лимасолски Атанасије не сматра Епифанија канонским предстоjатељем из разлога наведених у светим канонима. Штавише, Владика, који има велики ауторитет у црквеном окружењу, не слаже се са признањем поглавара кипарске цркве ПЦУ, пошто се то догодило без обавештења и без сагласности Светог синода.

- Према вашим информацијама, колико је реалан наставак међуправославних консултација у формату Амана? Можемо ли сачекати наставак састанака у Јордану након укидања карантинских ограничења, колико је ефикасан овај формат? Има ли контаката са Јерусалимским патријархом по овом питању?

- Наша Црква је у сталном контакту са Јерусалимском патријаршијом. Стога не бих искључио одржавање нових састанака у оквиру „Аманског формата“. Штавише, по завршетку рада Архијерејског сабора Руске православне цркве, православни свет ће имати о чему да разговара.

- У ситуацији када је Цариград изгубио улогу координатора у православном свету, ко би могао да преузме ову функцију? Јерусалимска црква или, можда, Антиохијска патријаршија, пошто су ове цркве у диптиху изнад осталих? Иначе, како би се могао решити проблем прекида односа између Антиохије и самог Јерусалима због парохија у Катару?

- Сигуран сам да би такву одлуку требало донети саборно. И историја Цркве, која је била сведок многих случајева решавања проблема свеправославних размера без учешћа Цариградске патријаршије, може помоћи у томе. У том контексту, најупечатљивији преседан требало би сматрати сазивом 1443. године од стране Јерусалимског патријарха Савета предстојатеља источних цркава. Осудила је и Фераро-флорентинску унију Цариградске патријаршије са католицима, и унијатског цариградског патријарха Митрофана II, као и све jерархе који су с њим издали православну веру.

Такође се можете сетити одржавања у Јерусалиму Сабора 513. године, који се противио јереси монофизитства која се проширила у Цариградској цркви, и Сабора 1672. који је у 18 поглавља одобрио Православно Исповедање вере. Временом се успоставио као важан доктринарни документ за целу Православну цркву.

Што се тиче спора између Антиохијске и Јерусалимске патријаршије, колико ја знам, на нивоу ових Цркава раде се механизми за решавање одговарајућег проблема. Надајмо се да ће се све завршити пуноправним поравнањем. Ово је веома важно, јер у позадини изазова који се стварају на обали Босфора за целу Васељенску цркву, једноставно немамо право да заоштравамо сукобе.

- Је ли постало теже постити због пандемије и карантинских ограничења? Да ли су верницима учињени неки опрости? Какав отисак због свега овога се намеће на духовни живот?

- Карантин нам је поставио низ фундаменталних питања. Конкретно, први пут смо се сусрели са ситуацијом у којој су, не због прогона, већ због медицинских индикација, кардинална ограничења уведена у црквени живот. Пре свега, мислим на проблем одржавања служби уз учешће парохијана. С тим у вези, појавила се одређена врста попуштања. На пример, Црква је дозволила верницима да остану код куће и да не иду на исте недељне литургије који су осетили и најмању болест и могли би постати разлог заразе других.

Уопштено, ако се вратимо на тему поста, онда је вредно напоменути да се степен малодушности људи значајно повећао. Многи фактори су томе допринели. И појава нове озбиљне болести, и наметнута друштвена ограничења која погађају добробит великог броја породица, и општа неизвесност повезана са недостатком разумевања времена завршетка епидемије коронавируса.

С друге стране, ова тешка ситуација постала је добра лекција за све нас. Не само у смислу одговорности и бриге једни за друге, већ и у спознаји онога што је заиста важно. На крају крајева, ми смо, на пример, навикнувши се на стално отворена врата цркава, почели да се осећамо хладније у вези са многим аспектима нашег духовног живота. Између осталог, говоримо о учешћу у сакраментима. А коронавирус нам је управо дао до знања  шта само због своје непажње можемо изгубити у било које време и на дуже време. На основу овога, надам се да ће нас ова епидемија уздрмати и научити да ценимо сваки тренутак проведен у храму.

Извор