Непосредно пре страдања на крсту, Господ је прорекао својим ученицима о предстојећим прогонима: «Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти» (Мт 24,9–13).

Ове речи су изречене не само онима који су их непосредно чули, већ су упућене и хришћанима свих времена – и првих и последњих.

И у овим речима нису важне чак ни несреће о којима Господ говори и којима смо данас сведоци својим очима, већ последња реченица: „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти“.

Стрпљење до краја је главни услов за спасење. Не на неки кратак или дужи период, без икаквих резерви, већ тачно до краја.

Ово стање најтеже прихвата човек, посебно савремени човек, који се не одликује стрпљењем и коме стрпљење није врлина, већ, напротив, нешто понижавајуће и недостојно.

Али Господ поставља пред нас управо овај услов и не каже тачно када ће се искушења завршити. Међутим, даље у Јеванђељу постоји следећи израз: «И ако се не би скратили дани они, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се дани они» (Мат 24,22). Наравно, ово се говори о последњим временима земаљске историје, међутим, као што знамо, Свето писмо је вишедимензионално и зато је ова фраза за нас толико важна. Свако суђење, сваки тешки прогон, свака невоља не само да ће се завршити, већ ће се завршити и раније него што је требало да траје.

То се увек мора схватити када пролазимо кроз сва испитивања: Господ зна нашу меру и не даје искушења преко ове мере. Узимајући ово у обзир, сви покушаји да се хришћани натерају да пре времена напусте свој подвиг изгледају потпуно сумануто.

На исти начин су једном узвикивали и самом Господу: «…спаси сам себе; ако си Син Божији, сиђи са крста!» (Мат 27,40). И сада смо позвани да сиђемо са крста. Зову – некад уз претње, некад са убеђивањем, а некад са подсмехом. Али суштина је иста: престаните да стојите у Истини, прихватите наш заводљиви свет, престаните да трпите.

У међувремену, духовни живот није спорт, где „није важна победа, већ учешће“. Овде морате бити верни до самог краја.

Тако је било са свим мученицима, а тако је било и са исповедницима, који су за живота пострадали за Христа,међутим су мирно умрли, али Христа нису издали. Не можете бити „малко мученик“ или „полуисповедник“ када данас страдате за истину Христову, а сутра одустајете. Дакле, немамо другог пута него да идемо до самог краја, са љубављу према Господу и ближњем.

Записала Наталиjа Горошкова