Последњих година све чешће чујемо да је оваj пост необавезан.

И ту се све завршава. Уосталом, тамо где су прешли на такозвани новојулијански календар, можда уопште нема места за Петровски пост: он понекад једноставно не почиње, јер је интервал између Васкрса и празника светих апостола Петра и Павла прекратак. У таквим случајевима од верника се тражи да сами одреде време поста или, чак, да га потпуно изоставе. 

И, наравно, говорећи о „опционалности“ Петровског поста, наводе историјске податке у смислуда је овај пост у почетку био установљен за оне вернике који нису могли да посте током Великог поста. Односно, по њиховом мишљењу, Петровски пост је, да тако кажемо, „факултативни“ и ниjе обавезан. 

Међутим, мислим да је нетачно поредити вернике првих векова, када је ово правило  установљено и наше време. У стара времена хришћанин није имао толико различитих чинилаца који су га одвлачили од духовног живота као што има их код нас данас. Стога, још један пост који нас мотивише да се поново упустимо у духовно ратовање не може бити сувишан. А оне који се позивају на праксу првих векова, желео бих да питам: да ли они сами одговарају начину живота првих хришћана? 

Петровски пост је вековима прихваћен од Цркве за вернике и нема објективних разлога да се сада занемарује, као ни друге црквене уредбе донете на нашу духовну корист. 

У свим вековима своје историје хришћани нису ни у време тешких гоњења одустајали од поста, већ су, напротив, удвостручиавали подвиг поста и молитве. И сада, у посебно тешком периоду кроз који пролази наша Црква, не треба да напуштамо ово поље духовне обнове.

Али такође је важно имати на уму да пост није тек питање исхране, то је, пре свега, кајање за своје грехе, појачана молитва и удвостручена помоћ настрадалим ближњима, којих има много око нас. 

Ни једно добро дело неће остати без награде. Само заједничком молитвом и узајамном помоћи можемо опстоjати и преживети ово тешко време.

Забележила Наталија Горошкова