Учињено је монструозно светогрђе: храм Десјатинског манастира је уништен под велом ноћи.

Црква на овом светом месту рушена је три пута: први пут — од паганских Татара 1240. године, затим од безбожне власти 30-их година прошлог века, и ево сада, у нашем наизглед „демократском” постојању.

Још од времена равноапостолног кнеза Владимира, који је овде разорио Перуново капиште, умрљано крвљу људских жртава, демони су мрзели светињу, али сада тријумфују.  Пошто само на подстрек ђавола могло се извршити такво богохуљење.

Да ли они који су извршили овај ужасан вандалски чин схватају да су у суштини извршавали вољу непријатеља људског рода?

Наша Црква је дуго и систематски трпела све врсте угњетавања, наше храмове се одузимају, наших епископа, свештеника и мирјана затварају. Али уништење молитвеног места, рушење места служења Евхаристије у самом центру Светог Кијева никада се у модерној историји није догодило.

Па ипак, наша срца не треба да буду испуњена очајем и мржњом. „Моја је освета, ја ћу узвратити“, каже Господ. Ставимо све наше бриге и све наше туге на Свевишњег. Ако је дозволио тако страшни злочин, онда је то Његова света воља.

Може се само уздисати о онима који су лично починили ово зло, и онима који су наређивали да га почине, јер светогрђе никада не остаје без последица. На крају крајева, када је човек оскврњен грехом, он се лишава Божанске благодати, небеске заштите и поверава свој живот ђаволу, постајући беспомоћан пред недаћама и невољама. Штавише, ако је починио такво лудило као што је уништавање храма Божијег. Човек може само да се згрози судбином таквих људи и завапи: „Господе, милостив буди нама грешнима!“

Ово искушење морамо прихватити са понизношћу и поуздањем у Господа.

По предању Цркве, на месту сваког освећеног Престола до Страшног суда, Анђео Господњи чува стражу, чак и ако је сам храм порушен и његов Престо уништен. Колико пута је Десетинска црква рушена, толико је и обнављана. Колико год су прогонитељи покушавали да униште Цркву Христову, њихови планови су пропадали. И ово нам даје наду.

Забележила Наталиjа Горошкова