У време великих искушења, уобичајени обрасци живота се мењају, што утиче на готово све сфере живота. Катастрофе и искушења истргну човека из његовог уобичајеног окружења и преокрену цео његов живот. У таквом тренутку многе ствари могу изгледати пролазне и нестабилне, па је сасвим очекивано да људи неке своје планове одлажу за касније, очекујући да ће се пре или касније све вратити у нормалу.

Са гледишта људског рационалног мишљења, ово је у великој мери разумно. И заиста, како можете нешто планирати када не знате шта да очекујете од сутра?

Међутим, истовремено са напуштањем световних планова, често се јавља искушење да се духовни живот одложи „до бољих времена“.

Познато је да удобност опушта. А црквени живот последњих деценија може се, уз одређене коментаре, назвати и удобним. Наиме, од касних 80-их година прошлог века Црква је добила огромну слободу и исто тако огромне могућности. Чак и поред раскола и периодичних притисака световних власти уопште, сваки верник је донедавно могао слободно и несметано да посећује храм, учествује у богослужењима, исповеда се и причешћује. Готово свако место је имало активну цркву, а у великим градовима било је на десетине цркава. Сваки верник је имао могућност да по сопственом нахођењу одабере цркву која му је или ближа дому или му је ближа срцу. Литургијски живот верника био је организован на исти начин као и свакодневни живот, што несумњиво радује. Па ипак, у свему томе постоји мана, а то је иста удобност, чији губитак може узнемирити човека.

Сада у многим градовима и селима посета храму постаје све тежа због сталних напада и притисака. Понекад ова посета постане, без претеривања, подвиг. И ту може настати искушење да одложите свој црквени живот за касније. Па, кажу, пре смо ишли у нашу цркву, код нашег свештеника, где су се сви познавали, али шта сад? Неки људи морају да стигну до другог дела града, док други морају да оду у суседно село. А неки више немају могућност да присуствују богослужењима због губитка храма.

Ово је, наравно, још један разлог да се подсетимо колико је важно да ценимо оно што имамо. Међутим, тешко је било шта променити само жаљењем. Друга ствар је важнија: сада се наше црквене навике у смислу испитују да ли су исправне. Колико нам је храм заиста важан? Не неки одређени храм, већ храм уопште, богослужење као такво.

И наравно, све тешкоће изазване новим условима нису разлог за одлагање покајања, свакодневне борбе са сопственим страстима, помоћи ближњему и других дела побожности. Уосталом, ако нас Господ стави у одређене услове, онда Он тачно зна шта је добро за нас. То значи да су сва тренутна искушења неопходна за наше душе.

Што се тиче „бољих времена“, сетимо се речи Спаситеља: „Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога“ (Мат 6,34).

Забележила Наталиjа Горошкова