Један од важних аспеката модерног друштва је живот, изложен да друге виде. Управо овај принцип највише удаљава човечанство од хришћанства.

Донедавно је бич друштва био култ потрошње, затим је брзо почео да деградира ка потрошњи за приказивање, а сада је потпуно склизнуо на демонстрацију тобожње потрошње.

Отуда луксузни аутомобили или скупи телефони, одећа која имитира познате брендове, обрађене фотографије итд. Многи популарни блогери на Инстаграму и другим друштвеним мрежама воде илузоран живот који уопште не одражава њиһов стварни живот. Другим речима, похлепа и сујета су уступили место жељи да се човек прави да jе неко, а не да буде, односно, ради лажи.

И овај проблем је својствен не само редовним корисницима друштвених мрежа. Показивање је постало норма у свим областима друштва. Ово се не односи само на демонстративно поседовање имагинарног луксуза, већ и на демонстративно доброчинство.

Треба ли да вас подсећам да је тако нешто недвосмислено осуђено од Бога?

«Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде; иначе плате немате од Оца својега који је на небесима. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемјери по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем: Примили су плату своју.
А ти кад чиниш милостињу, да не зна љевица твоја шта чини десница твоја,
Да би милостиња твоја била у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.
И када се молиш Богу, не буди као лицемјери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју.
А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно» (Мт 6,1–6).

И ово се односи на све: на сва подручjа људског деловања, укључујући испољавање емоција. У старим данима, племенито обуздавање осећања сматрало се аристократском врлином. А и ово је произашло из хришћанства, јер се сва православна аскеза заснива на уздржаности, на томе колико је опасно веровати се осећањима, на томе да се не мешају искреност и духовност, не да живе за приказ, већ напротив – чак и да сакрију своја добра дела од људи.

Подсетимо се житија светих подвижника, који су се посебно повлачили у пустињу да не би били искушани људском пажњом, и ако су били принуђени да остану у свету, свим силама су прикривали пројаве своје светости.

Али у савременом свету, драматична емоционалност, као у шоу, постала је норма. Сада су све јавне личности – било да су естрадне звезде, оне на власти и политичари, чак и верске личности – једноставно дужне да покажу широк спектар емоција које су тренутно у моди у јавности како би остале на таласу популарности.

"Угоди јавности, покажи шоу, буди онакав какав желе да те виде!" је мото нашег времена.

Али хришћанство живи ван времена. И дубоко се варају они представници свештенства или верујућиһ лаика који се надају да ће својим привременим угађањем порочном свету успети да остваре узвишене циљеве. Ово је пут за нигдину, пут у понор. Ни ПР менаџери, ни тренери, ни имиџмејкери неће моћи да представе нашу душу пред Господом у њеном „најбољем облику“, јер Господ, који види срце, види све. Он нас упозорава на ово: «Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст…» (Мт 7,13).

Записала Наталиjа Горошкова