Што је више буке около, унутра мора бити мирније.

Олује, промене, катастрофе и невоље ускраћују тишину и мир, радост и смиривање. Они прате човека као стална опомена да је на овом свету све привремено, све колебљиво.

Без унутрашњег мира и тишине немогуће је чути Бога, вечност. Глас вечности је светао и леп, али није свако у стању да га препозна.

Спољно ћутање није довољно за ово. Потребна нам је унутрашња тишина. И тек кад достигнемо унутрашњу тишину, почињемо да чујемо ствари које су нам раније биле недоступне.

Госпојински пост учи тишини. Успостављен је промишљено на самом крају лета, када се беру зрели плодови, подвлачи се црта. Ово је време мирног размишљања о лепоти која нас окружује, лаганог дивљења за њу.

Низ празника Госпојинског поста ствара посебно расположење и подсећа на величину покорности и крстоношења.

Господ нас води земаљским путем и припрема нас за главни састанак. Пресвета Богородица показала нам је овај пут Својим животом — потпуну покорност пред вољом Божјом, поуздање у Њега, спремност носити предодређени крст, страхопоштовање према Господу и Његовој речи.

Било који пост је добровољан. Немогуће је да се спасаваш, не желећи то. Појас за спасавање бачен утопљенику и не прихваћен од њега не води спасењу. На исти начин, пост неће бити користан, неће бити на радост, ако нема унутрашње свесне жеље да се пости.

Пост је привремено повлачење из света, повлачење у себе. Прекид везе са бесним информативним током који сагорева наше снаге и живце.

Бити у тишини, бити испуњен тишином, преиспитати проживене дане је неопходан услов за духовни живот.

Нека време Госпојинског поста постане благотворно и исцељујуће за наше душе. Нека нас никакве вести не избаце из равнотеже. Нека светлост празничног дана Успења Пресвете Богородице осветли наш пут, инспирише и утеши.

Митрополит Антониjе (Паканич)