Може се испоставити да за сваког од нас православље значи потпуно различите ствари.

И сви ће бити сигурни у своју праведност, у верност својих погледа.

За неке је православље ходочашће на света места, обожавање бројних светиња. За друге редовно читање акатиста и канона. Неко мисли да је православље активност на друштвеним мрежама и шире, борба против спољних непријатеља. Постоји много варијација. Осим тога, особа није статична, њене идеје о вери мењају се са годинама.

Али шта је православље у стварности?

Главни задатак наше вере је преображај душе, искорењивање из ње сваког зла. Борба против зла у нашем срцу је главни циљ нашег живота.

Све што је у Цркви постоји искључиво ради решавања овог задатка.

Центар православне вере је Христос. Ако човеку није потребан Христос, онда дефинитивно није верник и није православан. Нажалост, "православље" без Христа данас је распрострањена појава.

Окренимо се црквеном Предању. С пијететом чувамо успомену на свете оце, испоснике и њихово драгоцено искуство, а из њихових житиjа знамо да они често уопште нису обављали никакву друштвену активност, напротив, плашили су се на све могуће начине да изађу из оквира црквене ограде — буквално да напусте зидове храма и, уопште, да се повуче од Мајке Цркве.

Унутрашња делатност је неопходна, она jе главни рад душе. И ово је судбина не само монаха, већ свих верника. Монаси су позвани да буду пример свету. Али свако је дужан да сам обрађује своју башту.

Дато нам је искуство светих отаца, сво знање како бисмо ишли напред и не освртали се.

Треба да се стално трезнимо. Сјетимо се водичких ријечи преподобног Силуана Атонског: „држи свој ум у паклу и не очајавај“. То значи: без обзира на успех који смо постигли, укључујући и на духовном пољу, нека то нас не искушава.

Треба се сетити оног зла које још није искоријењено из властитог срца и које се не може искоријенити властитом снагом. Не постоји моћ на земљи способна да се носи са злом. Само Створитељ има моћ да исцели душу.

Што су већи успеси на духовном пољу, то је пад страшнији и опаснији, то се непријатељ све лукавије понаша.

Вешт ратник увек је поражен лукавим триковима и методама. Ако је особа задовољна собом и својим постигнућима, ово је врло алармантан знак: дубоко је прогутао мамљену удицу.

Да не заборавимо, да су сва наша достигнућа милост која нам је указана и која премашује наш труд.
 

Записала Наталиjа Горошкова