Митрополит Антоније (Паканич) саветује шта треба учинити како не би обезвредио празник Богојављења.

Непоjмљива мистерија

У древној Цркви су се истог дана славили Божић и Крштење Господње. Овај празник назван је Свето Богојављење, јер се по рођењу Бог јавио свету у телу, а у Крштењу — као Јагње Божје које је на себе узело грехе читавог човечанства (Јован 1:29).

Ова мистерија је толико велика и непоjмљива да је захтевала сведочење свих особа Божанске Тројице.

Дух Свети силази на Крштеног Сина Божијег у облику голуба, а Бог Отац сведочи неземаљским, али у исто време разумљивим гласом са неба: «Ово је Син мој љубазни који је по мојој вољи» (Мат. 3:17).

Са Христом и у Христу цела Света Тројица се јавила свету, «Троическоје јависја поклоњеније».

Прикован за земљу

На несрећу, понекад обичаји и традиције истискују сам празник, утапају његов прави звук, не чујемо Божји глас ни у богослужебном песмопевању ни у срцу.

Његове речи утапа махнита забринутост, Њега, можда, ретко ко чује, Његов глас се пробија кроз обичаје који су израсли у земљу, који вуку човека на земљу и кроз који Бог не може да нас досегне.

А празник је небо, небеске даљине, ово су речи Творца, лебдећи свуда и продирући у свемир. Празник је прилика да се уздигнете изнад свакодневног живота, изнад сујете. На кратко време нас откидају од земаљског, привлачећи нас ка небеском.

Али многи од празника очекују нешто другачије, и као резултат тога, смисао се губи, драгуљ се баца ради гажења, а човек због овога се још више савија до земље, удаљавајући се од небеских висина, од свега што је ваздух за душу.

А ни издашна јела за празник, ни сакупљена богојављенска вода неће моћи да исправе душе које су пале jедна преко друге.

Видети Бога

Крштење је нови савез између човека и Бога. А да би то закључио, човек мора да види Творца.

Мора да га тражи свуда и увек. Али пре него што Га види, човек треба да се промени, потпуно промени свој координатни систем, да се покаје, односно да призна своју несавршеност, своје слабости.

Покајати се значи окренути се од себе, своје себичности, греха и обратити се Богу.

На крају крајева, док не спознамо сву разорност греха и страсти, нећемо разумети колико нам је потребно спасење, колико нам је потребан Христос.

Пошто смо једном прихватили Христа у наш живот у Таjни Крштења, морамо памтити да Га од сада сваки грех поново разапиње, чини Његову Жртву без плода за нас.

Многи су се крстили несвесно, не схватајући у потпуности одговорност учињеног корака, коjи понекад мења животна правила за 180 степени.

Господ милостиво трпи наше грешке, нашу неодговорност и, наравно, ниједан наш грех не може надвладати Божију милост и Његову љубав. Господ нас толико воли да је дао живот за сваког.

Кад год се суочите са питањем: починити грех, следити своје жеље или поступити на Божји начин, сетите се Његове Жртве за себе, размислите о цени коју је платио и не обезвређивајте овај дар, не обезвређивајте свој живот, онда сваки празник звучаће вам другачије. У Његово име.

Записала Наталиjа Горошкова