Без чега је живот бесмислен, одговара митрополит Антоније (Паканич).

Фото: Серафим Росоха

Коjа је корист од тебе?

Стрмоглаво журимо кроз живот, покушавајући да ухватимо његов звук, научимо значење, окусимо укус.

Бацајући празне речи и пресецајући се са стотинама случајних људи, журимо да се растворимо у гомили.

Дакле, дан за даном наш живот пролази.

Наравно, свако од нас има чега да се сети. Препуштање сећањима понекад је забавно и корисно. Сећајући се живота проживљеног у појединачним детаљима, можете га проценити кроз призму данашњице и ризиковати да себи поставите главна питања: зашто живим, шта сам добро учинио?

Смоква се уздигла недалеко,
Без плодова, само гране и лишће.
А Он јој рече: «Која је корист од тебе?
Каква радост за мене у твом стаjању
Ја сам жедан и гладан, а ти си неплодни цвет,
А сусрет са тобом је као сусрет са каменом...»

Борис Пастернак је песнички описао јеванђелску причу о сусрету Спаситеља и неплодне смокве.

Традиционално, Црква се сећа ове приће на крају поста, на Велики понедељак Великог поста.

Пре него што буде касно

Дакле, следећег дана након Уласка Христовог у Јерусалим, Спаситељ је заједно са својим ученицима отишао у храм. На путу је постао гладан и, видевши испред дрвета са богатим зеленилом, пожурио је до њега у нади да ће пронаћи његове плодове. Али испоставило се да је зелено дрво неплодно. И Христос му заповеди да се осуши.

Видевши то, Његови ученици су се изненадили: «Рави! Гле, смоква што си је проклео, посушила се» (Марко 11:21). На ово је Исус рекао: «Имајте веру Божју; јер вам заиста кажем: ако ко рече гори овој: Дигни се и баци се у море, и не посумња у срцу свом, него узверује да ће бити као што говори: биће му шта год рече» (Марко 11:23).

На шта је Господ мислио?

Свако право чудо има важан квалитет: могуће је само када постоји вера. А извор и потврда праве вере су плодови вере, односно оно што је човек створио у име Христово.

А ако, гледајући уназад, немамо шта да покажемо, немамо добрих дела, онда постоји велика вероватноћа да поновимо судбину неплодне смокве.

Најгоре је што је док се љуљамо и сазревамо, можда постати прекасно. У оном другом свету, после смрти, више нећемо моћи да променимо своју судбину. Према једном савременом хришћанском писцу, врата пакла су затворена изнутра, па стога помоћ онима, који су тамо, једноставно није могућа.

Човек, својом вољом, бежећи од Бога, покушавајући да се сакрије од Њега целог свог живота, завршава на једином месту где се то може учинити — у паклу.

Добро кроз снагу

Преподобни Јован Лествичник каже: «Не плаши се, ако паднеш сваки дан, и немоj да скренеш с пута Божијег, већ храбро стој. Без сумње, Анђео који тебе чува поштоваће твоjе стрпљење». Наравно, не треба очајавати ако још ништа добро није учињено, ако нема емоционалног импулса да се чине добра дела. Али не би требало ни да се опустите. Срце које воли, ако није генетски наслеђено, стиче се радом током целог живота.

Добро се мора ковати у себи, образовати. У почетку бисте требали чинити добро, чак и снагом, без емоционалне настројености, и не чекати да се она појави, већ њу морате сами постигнути, своjим свесним корацима и избором.

Такав подвиг је веома драгоцен у Господњим очима. Када човек, у име Христово, сломи своју природу, своју наследност, крене против његове природе, он духовно расте више од онога који има добро и мирно расположење од детињства, за шта се не мора борити.

Не заустављати се

У доживотном дуелу са собом, главно је да се не заустављаш. Све наше искрене тежње за добрим помислима и добрим поступцима подржаће Христос, у томе ћемо сигурно бити ојачани.

И у право време Господ ће рећи лично свима: «Ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света. Јер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; Го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени».

И на нијемо питање: «Господе, кад се све ово догодило?» — Он ће одговорити: «Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте».

Свака врлина је бескрајна у дубини, што се не може рећи за грех, у којем се увек може доћи до дна, одакле можда и нема излаза.

И сваки нови ниво врлине је огромна и неразумљива тајна, док се иза ње не отворе друге даљине, не појави се мистериозна и примамљива новина следећег хоризонта.

Нека Господ ојача сваког од нас у овом бескрајном процесу спознаје универзума и пошаље нам своју спасоносну помоћ испуњену благодаћу како бисмо на крају Спаситељу донели дуго очекиване плодове доброте, љубави, милосрђа и покајања.

Записала Наталиа Горошкова