17. августа 2021. године Украјинска православна црква слави седму годишњицу устоличења Његовог Блаженства Митрополита кијевског и целе Украјине Онуфрија. Поводом датума, митрополит бориспољски и броварски Антоније, управник послова УПЦ, објавио је анализу ситуације у Украјинској православној цркви у периоду Његовог Блаженства.

Последње године биле су године искушења за пуноћу Украјинске православне цркве. Искушења храбрости, издржљивости и оданости Богу.

Наш Предстоjатељ је постао пример свих ових квалитета. Захваљујући његовој мудрости, промишљености и, изнад свега, дубокој вери, наша Црква је могла не само достојанствено проћи све препреке на свом путу, већ и наставити свој развој.

Следеће чињенице су доказ тога.

Прво, за седам година, Украјинска православна црква, чак и упркос спољном притиску и нападу на храмове, порасла је и квалитативно и квантитативно.

Конкретно, појавило се 466 нових парохија (2014. године било их је 11908, а тренутно —већ 12374) и 30 нових манастира (2014. године — 228, данас — 258). Осим тога, број свештенства повећан је са 11.970 на 12.456.

Индикативно је да ниво интересовања за образовање у богословским установама Украјинске православне цркве такође остаје стално висок.

Тако су ове године на Кијевску духовну академију и богословију уписана 224 кандидата.

Друго, ове године су јасно показале да је наш Предстоjатељ  безусловни ауторитет за вернике. Многи примећују да је његов став о потреби да останемо верни светом православљу нашао заиста снажан одговор у људским срцима. Зато jе мање од 1 одсто парохија наше Цркве добровољно прешло у редове «Православне цркве Украjине» чак и у условима сулудог притиска претходне владе, као и опсежне информативне кампање против УПЦ.

Штавише, људи остају верни Украјинској православној цркви чак и пред директним прогонима. Они граде нове цркве  — уместо оних које су заузеле присталице тзв. ПЦУ, и настављаjу да бране своја основна права на све начине који су им загарантовани законом.

Треће, у великој мери захваљујући напорима Његовог Блаженства, успели смо да избегнемо сценарије претварања Цркве у инструмент политичких и идеолошких утицаја. С једне стране, одбили смо да поделимо Украјинце на «исправнее» и «погрешне», а с друге стране, уложили смо све напоре да очувамо и успоставимо мир, хармонију и међусобно разумевање у нашој домовини.

Као резултат тога, Украјинска православна црква и даље остаје једина сила која заиста уједињује целу Украјину.

То се посебно јасно осећа током Свеукрајинске верске поворке, када се људи са севера, југа, истока и запада наше државе спајају у заједничкој молитви. То су људи са различитим политичким, идеолошким и личним преференцијама, који одмичу у други план с обзиром на оно главно - братску љубав у Христу.

Моје је дубоко уверење да управо ова врста јединства у вери може постати кључ за решавање питања које политичари већ дуже време не могу да реше.

Не ради се само о успостављању дугоочекиваног мира у Украјини, већ и о проналажењу подршке како држава не би пропала због различитих унутрашњих контрадикција и сукоба.

Узимајући ово у обзир, може се доћи до недвосмисленог закључка — оне силе које раде на уништењу канонске Цркве раде против интереса Украјине и њене будућности.

Нажалост, мора се констатовати да и након пораза Петра Порошенка на изборима, одговарајући процеси и даље постоје, иако су изгубили интензитет.

Конкретно, проблем незаконите пререгистрације статута наших парохиjа у «ПЦУ», који се обично врши тајно, без наших верника, остаје хитан. Такође, овај приступ се користи за легализацију насилних одузимања храмова УПЦ-а.

Најновији пример — 8. јула 2021. године председник Волињске регионалне државне управе Јуриј Погуљајко потписао је наредбу број 406, којом пререгистровао у корист «ПЦУ» Николајевску парохију села Борочиче, чији су храм одузели расколници 2019. године.

Такође се настављају покушаји нових раидерских напада.

Дакле, 18. јула 2021. године у селу Вербовец Виничке областа, тзв. активисти су покушали да заузму Свето-Покровску цркву Украјинске православне цркве.

Током извршења злочина присталице «ПЦУ» су претукле вернике УПЦ, а напале су и свештеника. У исто време, шокантно је да су нападачи не само имали наоштрену опрему, већ и отворено запретили да ће „клати као свиње“ парохијане наше Цркве.

Индикативно је да је повод за нови талас агресије била управо незаконита пререгистрација статута парохије УПЦ од стране службеника Винчичке обласне државне управе, који је одобрио документе састанка сеоске, а не верске заједнице (како би требало према закону).

Ове и друге чињенице попут њих омогућују формирање таквих изјава.

Прво, све изјаве ПЦУ-а о спремности за дијалог и јединство са нама нису истина.

Јер не може бити овако: једна рука вас грли, док друга забада вам нож у леђа.

Зато није могућ ефикасан дијалог док се покушаји напада на парохије и наше вернике коначно не зауставе, и све цркве које су нам одузете не буду враћене.

Друго, пракса показује да су у многим случајевима одговарајуће конфликтне ситуације вештачке природе. Без спољних надражаја и подстицаја, као и медиjске «обраде», људи постепено долазе к себи и схватају да је грех одузимати туђе.

У том контексту, сећам се речи настоjатеља нове цркве изграђене на месту цркве у селу Броница у Волињској области, коју су одузеле присталице ПЦУ-а.

Напоменуо је да су његови парохијани искрено опростили свим нападачима. Заузврат, они који су били у редовима нападача који су заузели храм у јануару 2019. такође су тражили опроштај. И, што је најважније, после тог сукоба многи људи су почели да се враћају у парохију УПЦ.

Ово је веома важна тачка. Пошто истиче да верски сукоби у различитим регионима Украјине нису природан процес и да су обично изазвани спољним факторима.

И, можда, најважнији доказ да је Његово Блаженство Онуфрије Предстојатељ јединствене канонске Православне Цркве на територији Украјине је првенствено чињеница да Митрополита Онуфрија подржавају Предстојатељи и јерарси других Помесних Православних Цркава, која пре свега, манифестује се у евхаристијском општењу. Заједничка молитва око евхаристијске чаше главни је знак јединства православних хришћана, знак да припадамо једној и јединој Цркви, створеној не људским силама и не људском жељом, већ самим Богом, нашим Господом Исусом Христом.

Познати јерарх Кипарске православне цркве, митрополит лимасолски Атанасије, једном је приметио: оданост Украјинаца митрополиту Онуфрију оданост је канонској Цркви, а оданост Цркви оданост самом Богу.

Митрополит Антониjе (Паканич)

Информативно-просветно одељење УПЦ