Нажалост, често бркамо лепо и ружно. Лепотом називамо оно што је у основи банална вулгарност, а понекад чак и ружноћа. Како се не погрешити, објашњава митрополит Антоније (Паканич).

Познати је израз Ф.М. Достојевског из романа «Идиот»: «лепота ће спасити свет». О каквој лепоти причамо? Постоји много различитих врста лепоте, а осим тога, опште је познато да «по укусу и боји нема равног».

Постоји један критеријум за лепоту — блиставост.

Лепота не може бити хладна или зла.

Нажалост, често бркамо лепо и ружно. Лепотом називамо оно што је у основи банална вулгарност, а понекад чак и ружноћа. Лепота је вечна, нелицемерна и светла. Не бледи годинама, не зрачи злом, не плаши.

Господ је Вајар лепоте. А права лепота увек зрачи Његовом светлошћу.

Налазимо њена обележjа у свакодневном животу; најбољи мајстори — сликари, писци — покушавали су да ухвате њене обрисе; мудраци су покушавали да израчунаjу његову формулу.

Постоји парадокс: уз све чежње за лепотом, човек није у стању да је пусти у свој живот, пригушује њен глас. Само је неколицина способна да служи лепоти — храбри људи који не играjу како други свира.

Колико често се у друштву исмева особа која следи високи идеал? Колико често се потискују покушаји разговора о лепоти и савршенству. И човек већ престаје да се бори, престаје да тежи лепом; он капитулира пред духом времена, задовољан кривотворином и сурогатом.

И ово се односи на све области нашег живота.

Жеља за лепотом и хармонијом у односима претрпе неуспех, прелазимо у уобичајену навику без осећања, навикнемо се на неискреност и почињемо да поступамо лукаво.

Жеља за постизањем професионализма у раду не налази подршку — не постоји захтев за високим нивоом. У најбољем случају, све је сведено на просечни ниво («и тако ће бити добро»), или летвица падне сасвим испод просека.

Важно да jе брзо, много и дречаво.

Људи су престали да теже идеалима, идеалиста нестаје као врста.

Нема више правих хероја на које би се могло угледати. Не постоје узвишене идеје. Човек се изрођава. За њега је све мање захтева.

Оваква времена су се дешавала и раније. Названи су доба застоjа.

Кад ништа лепо не дотакне душу.

«Дуго ме је мучила једна мисао, али плашио сам се да од тога направим роман... Ова идеја јесте да опишем у потпуности дивног човека. Мислим на свету нема ничег тежег од овог, поготову сад», — писао је Фјодор Михајлович Достојевски о идеји свог романа «Идиот».

Заиста, нема ништа теже него разговарати о лепоти, тежити јој, приказивати је.

Али Достојевски је то сјајно урадио. Главни лик, диван човек, кнез Мишкин, трудио се да живи по јеванђелским заповестима, био је саосећајан и милостив према свима са којима га је живот спојио. Живео је тихо, мирно, био је добродушан, детињастог, чистог и предусретљивог срца.

Због његове једноставности и срдачне љубазности, друштво га је сматрало «ван овог света», а самим тим и идиотом.

И он је био управо само тај храбри витез који се борио за праву лепоту, не издајући своје принципе и идеале, не идући у корак са променљивим временом.

Лепота је била исмевана у свако доба. Жеља да будемо бољи, тежња за изврсношћу, високим идеалима изазива и буде изазивала међу другима раздраженост и незадовољство.

Таква особа ће бити изложена подсмеху и жигосана као «идиот». Јер друштво види у њему претњу свом начину живота, навикама, законима.

Савршена лепота подлеже једном законодавцу, чији се закони врло често противстоjе јавним законима.

Али ова чињеница ни на који начин не значи да треба да се одрекнете свих настојања да будете бољи, чистији, лепши, частнији, искренији. Супротно томе, понекад су важни наши напори, чак и на ивици немогућег, а не само резултат.

Резултат је у Божјим рукама. И само Он зна, каквом мером нама одмерити да се небисмо  погордили.

Мора се запамтити да је истинска лепота, попут љубави, свемоћна. И она може да спаси свет бар једне особе — свакога од нас, може нас учинити бољим, уклонити наочњачи са очију, омекшати наше камено неосетљиво срце.

Нека Божић унесе стварну лепоту у наш живот и наћи ћемо храбрости да њу пустимо унутра!

Љубазно и милосрдно срце, речи подршке и утехе, јака вера, истинско пријатељство — све су то облици најсавршеније лепоте који надахњују нас и наше ближње.