Не мешајте чудо као мистично искуство живота у Христу са магијом, која обилује бајкама и фантазијом.

О чаробњацима и светитељима-исцелитељима — Митрополит Антоније (Паканич) на дан сећања на великомученика и исцелитеља Пантелејмона

Великомученик и целитель Пантелеимон. Мозаика. Греция, монастырь Осиос Лукас. ХІ век

— Мађионичари и исцелитељи налазе се у популарним делима жанра фантастике не мање често од неустрашивих ратника. И ово је разумљиво. У фантастичким световима чуда се не очекују од хероја, већ од чаробњака. Као што знате, бајке одражавају нашу стварност, а људи међу свецима посебно поштују свеце-исцелитеље. Зашто се то дешава и у филмовима и у животу?

— Не бих наводио такве паралеле. Прво, слика хришћанске светости, која одражава омаловажавање себе и понижење до смрти на Крсту Господа Исуса Христа, нема никакве везе са гротескним ликовима савремених фантастичних романа, који често користе грешна осећања поноса, таштине и властољубља. Нажалост, књижевност овог жанра данас карактерише изједначавање концепата добра и зла, па чак и свих моралних категорија. Савремени аутори стварају «светове» у којима су све етичке норме замагљене, све је релативно. И ово је утолико тужније што у делима класика «високе фантастике» — Луиса, Толкина — налазимо хришћанске мотиве, слике и симболе, и оно што је важно — јасну представу о добру и злу. Данас се у овом жанру производе потпуно другачиjе идеје и слике.

Друго, не треба мешати чудо као мистично искуство живота у Христу са врстом магије која се обично налази у бајкама и научнофантастичним романима. Веома је значајно што у Јеванђељу Господ никада не чини чуда ради сопственог самопотврђивања, то није једнострано механичко деловање Бога у односу на човека. Али сваки пут Господ пита човека о његовој вери и вери блиских људи, пре него што учини чудо, које се јавља као плод мистериозног сједињења Божанске моћи и људске вере. Зато се у Јеванђељу каже да Христос није чинио многа чуда на местима одакле је био, будући да људи, познајући Га од детињства, нису могли у Њему видети Месију. Зато се каже: «Нема пророка без части осим на постојбини својој и у дому свом. И не створи онде чудеса многих за неверство њихово» (Мат. 13:57–58).

– Свети Пантелејмон се од давнина сматрао заштитником лекара. Очигледно, имао је снажан утицај на своје савременике, будући да је остао у вечном сећању као невероватан исцелитељ. Шта је познато о чудима за живота Великомученика Пантелејмона?

— Звање светог Пантелејмона већ било је повезано са чудесним знамењем. Према житиjу, Пантолеон је поверовао након што је, молитвом Исусу Христу, васкрсао дете које је умрло од уједа змије. После овог великог чуда, крстио га је презвитер Ермолај и Пантолеон је добио име Пантелејмон. Поставши лекар који ради бесплатно, Пантелејмон је многим лекарима ускратио приход, и зато цар Максимијан добио је лажну пријаву. Максимијану се није допало што Пантелејмон посећује хришћане у затвору и лечи их у име Христово. Цар је позвао Пантелејмона и затражио да оповргне пријаву. Светитељ је позвао цара да позове једног неизлечивог пацијента и договори тест. Према житиjу, многобожачки свештеници нису могли да излече болесника, а Пантелејмон је снагом молитве ублажио болесног. Након тога многи су поверовали у Христа, а Максимијан се напунио гнева због Пантелејмона и наредио да га муче, а затим баце у море.

Али Пантелеимон је остао неповређен, затим је био подвргнут новим мучењима: цар нареди да мученика обесе нага на мучилишном дрвету, па да му железним ноктима стружу тело и горећим свећама опаљују ребра. Да га вежу за страшан точак, начичкан оштрим гвожђем, да га бацаjу у дубину морску. Дивље животиње, којима је бачен да га растргају, лизале су му стопала. После свих мучења, Пантелејмон је осуђен на одсецање главе. Везали су га за маслину, а сам светац је замолио војнике да изврше наређење које им је дато. Према житиjу, када му је одсечена глава, из ране је текло млеко уместо крви, а маслина се одмах прекрила плодовима. Тело великомученика бачено у ватру није изгорело и хришћани су га сахранили. Глава великомученика и исцелитеља Пантелејмона, као највећа православна светиња, чува се до данас у манастиру светог Пантелејмона на Светој Гори Атонској.

— Знате ли лично за чуда повезана са светим исцелитељем данас?

— Толико је чуда кроз молитве светог великомученика и исцелитеља да је чак састављена читава књига која је укључивала њихове описе и исказе очевидаца у различитим епохама. Сећам се како је 2012. године глава исцелитеља Пантелејмона доведена у Кијев. Многи људи су похитали ка овој великој светињи, а у световној штампи писали су о чудесним исцељењима код моштију светитеља. Ово још једном потврђује да нас Господ јача у лицу својих подвижника. Заиста, «Диван си, Боже, у светињи својој!» (Псалам 67:35).

— Занимања лекара и свештеника су веома слична. Доктор покушава да схвати зашто тело боли, а свештеник — зашто душа боли. У оба случаја, човек поверава своj живот. Осећате ли ову одговорност?

— Несумњиво. Како учи свети Јован Златоусти: «добар пастир није онај који само отера вукове већ онај који се предано брине о овцама које су болесне. Шта он добија ако му стадо побегне из канџи дивљих звери, али га касније покоси болест?» Свештеничко звање је толико велико да исти свети отац подсећа све оне који траже свештенство: чак ће и добри и побожни пастир бити бачен у огњени пакао због греха свог стада. Односно, ово жртвено служење намењено је само онима који су спремни за самоодрицање. Зато је одговорност, коју свештеник преузима на себе за спасење људске душе у вечности, велика. И сасвим је очигледно да би ова служба била ван моћи било ког земаљски рођеног, да сам Господ није надокнадио наше слабости својим човекољубљем и обиљем милости. Jер, сам Бог лечи и спасава, а ми смо само алат у Његовим рукама. А наша дужност је да одговарамо високом звању, коjе нам је Господ поверио.

Разговарала Наталиjа Горошкова