9. члан. У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.

9. члан Симбола вере изражава исповедање вере у Цркви. Шта је Црква? Класична дефиниција «Православног катихизиса» гласи: «Црква је од Бога установљено друштво људи, који су међусобно уједињени вером у Господа Исуса Христа и Законом Божијим, Тајнама и свештеноначалиjом». Међутим, ова дефиниција није исцрпна. Уместо тога, она указује само на један аспект Цркве – на земаљску или ратоборну Цркву. По црквеном учењу постоји још једна страна Цркве – бројнија од земаљске. Ово је Црква Небеска, или тријумфална. О овој Цркви пише свети апостол Павле у својој посланици Јеврејима: «…Него сте приступили Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, Свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника…» (Jев 12, 22–23). Дакле, Небеска Црква обухвата, прво, све свете анђеле, друго, старозаветне праведнике, треће, све светитеље прослављене од Цркве Христове, и, четврто, све оне који су умрли у хришћанској вери. То значи да је појам Цркве прилично широк. Један познати теолог је једном приметио: немогуће је дефинисати шта је Црква, јер је Црква, пре свега, Тело Христово, чија је једина глава Господ наш Исус Христос. Дакле, Црква није нека људска организација или институција, већ богочовечански организам. И зато је управо слика Цркве као Тела Христовог најпогоднија за њено одређење.

Истовремено, исповедајући веру у Цркву, кажемо да она има 4 посебна суштинска својства: јединство, светост, саборност и апостолство. Која су то својства? Вреди напоменути да се ова својства називају суштинским из разлога што би без њих Црква престала да буде Црква.

Зашто Цркву називамо уједињеном? Пре свега зато што, као што смо раније рекли, она је Тело Христово, а Христос је један. Дакле, јединство је квантитативна карактеристика. Сам Господ у Јеванђељу каже: «…Сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати» (Мт 16,18). Стварање Цркве, а не цркава, Господ назива Својим циљем. У причама о Спаситељу, које се односе на Цркву, увек се истиче њено јединство: уједињено стадо, уједињена лоза итд.

Међутим, јединство Цркве је нешто више од квантитативног јединства. Црква није само једна, она је уједињена, јединство је принцип њеног бића. Црква није механичко, спољашње удружење хетерогених елемената, већ јединствена жива целина, Тело Христово, чији су чланови у унутрашњем складу и хармонији. То значи да јединство Цркве није само квантитативна, већ и квалитативна категорија. Јединство Цркве се пројављује у начину постојања Личности Пресвете Тројице. Jер Христос се у својој првосвештеничкој молитви обраћа Богу Оцу: «…Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби» (Jн 17,21).

Говорећи о светости Цркве, разумемо да је светост једно од својстава Божанске природе. И то је своjство које Бог дели са нама и позива нас на то: «…за то се освећујте и будите свети; јер сам ја свет» (3Моj 11,44). Црква је света, пре свега, јер је свет њена Глава, Господ Исус Христос. Свети апостол Павле примећује да је Господ имао за циљ стварање свете Цркве: «…Христос заволе Цркву и себе предаде за њу, Да је освети, очистивши је крштењем у води ријечју, Да је стави преда се, славну Цркву, која нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и непорочна» (Еф 5, 25–27).

При томе, Црква није скуп светих, већ оних који се освештавају, па стога признаје за своје чланове не само праведнике, већ и грешнике. Према «Опширном хришћанском катихизису», светост Цркве ни на који начин није замрачена грешношћу људи; све грешно што задире у црквену сферу остаје Цркви туђе.

Треће својство Цркве је саборност, или кафоличност. «Опширни хришћански катихизис» о овом својству каже следеће: Црква се назива саборном и кафоличком, јер није ограничена ни на једно место, време или људе, већ обухвата праве вернике свих места, времена и народа. Реч «кафоличка» потиче од израза καθ᾽ ολον (каф олон), што дословно значи «у целини» и изражава највиши степен свеобухватности и потпуности. У словенском преводу ова реч се преводи као «саборни». Реч «саборност» такође указује на сабрање, односно значи завршеност и потпуност. По митрополиту Макарију (Булгакову), Црква се назива кафоличком, или саборном: по простору, будући да није ограничена ни на једно место; по времену, јер ће постојати до свршетка века; по свом уређењу, пошто Црква није повезана ни са једном грађанском уређењем, њено богослужење није везано за одређено место, као што је то било у старозаветној Цркви, а црквена јерархија се не везује за одређену породицу или племе, као што је било уобичајено у старозаветна времена. Другим речима, саборност Цркве се изражава у томе да сваки човек на било ком месту, у било које време, без обзира на било које индивидуалне особине и спољашње услове, може да прими у Цркви све што је потребно за спасење.

Црква је именована Апостолска из разлога што је Црква послата у свет да би га привела Христу. Дакле, апостолство је сврха постојања Цркве. Штавише, Црква је и апостолска у свом темељу. По светом апостолу Павлу, Црква се успоставља на основу апостола. Апостоли су темељ Цркве, да тако кажем, у њеном хронолошком смислу: они су стајали на почетку историјског постојања Цркве, пренели Цркви учење вере и живота, установили Свете Тајне и свештенство, почетке канонског устројства, по заповести Господњој, поставили прве епископе, урадивши темељ за хијерархијско устројство Цркве. Немогуће је бити спасен ако се одрекнеш Цркве. Ван Цркве нема спасења – управо тако говоре скоро сви свети оци који су поучавали о Цркви, почев од свештеномученика Кипријана Картагинског, који је пострадао за Цркву у III веку, па до свештеномученика Илариона (Троицког), архиепископа верејског, који је дао живот за Христа у XX веку.