8. члан. «И у Духа Светог, Господа, животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке».

Симбол вере са својим осмим чланом потврђује веру у трећу Ипостас Пресвете и Животворне Тројице – Духа Светога. Дух Свети је прави Бог, а не само нека Божанска сила или створење које служи Богу, попут Анђела. А на ову аутентичност Божанства Духа Светога указује се, пре свега, речима «заједно се поштује и заједно слави». То значи да Дух Свети заслужује једнако Божанско обожавање заједно са Богом Оцем и Богом Сином.

Осим тога, на Божанство Духа указује и његов назив Животворни. Живот је велика тајна коју нико, ма колико образован, није могао и вероватно никада неће моћи да одгонетне. Без обзира колико далеко човек иде у свом развоју, никада неће моћи да уради неку jедну ствар – да нечему да живот. Да, човек је био у стању да измисли високу технологију, развије вештачку интелигенцију, напредује у инжењерству ткива и створи вештачке органе. Али све ово није то. Јер то не значи стварање живота од нуле. Само Бог то може. Само Бог поседује живот, јер је Он Живот. Зато је Дух Свети у Симболу вере назван Животворним, односно Онај који живот ствара.

Други аспект који се у Симболу вере помиње у вези са Светим Духом је Његово исхођење од Оца. Ове речи су заправо постале вододелница између православне цркве и римокатоличке цркве. Ово последње учи да Дух подједнако исходи и од Оца и од Сина, такозвани филиокве. Погрешка овог става лежи у чињеници да су западни теолози помешали два главна низа појмова: оне који се односе на суштину, или природу Бога, односно на оно што је једно и заједничко у Светој Тројици, и оне који припадају Божанским Ипостасима, то јест ономе што је у Тројици различито и појединачно. Према Кападокијским Светим Оцима, у Тројици суштина се односи на Ипостаси као опште према посебном. То значи да у Светој Тројици постоје општа својства – суштинска, и приватна – ипостасна. Свака Ипостас Свете Тројице има своје својство: Отац има нерођеност, Син има рођење од Оца, Свети Дух има исхођење од Оца. Штавише, и рођење Сина и исхођење Духа не односе се на природу Оца, која је заједничка свим Лицима Тројице, већ на Ипостас Оца. А ако тврдимо да Дух подједнако исходи и од Оца и од Сина, онда мешамо својства ове две Ипостаси и долазимо до њиховог поистовећивања, с обзиром да су Отац и Син једно те исто. А ово је чиста јерес. Зато је Света Црква увек инсистирала на немогућности промене Симбола вере и, следствено томе, на грешци уношења у њен текст учења о филиокве.

Међутим, постоји још један фактор на који нам указује 8. члан Симбола вере. Ово је богонадахнутост Светог Писма. Дакле, Симбол вере каже да су пророци „говорили“ Духом Светим. При томе, Свето Писмо никада није доживљавано од Цркве као нека врста Божанске књиге која нам је једноставно послата са Неба. Нимало. У православном учењу о спасењу постоји појам „синергије“, односно сарадње. Бог не чини ништа за човека без учешћа самог човека у овом процесу. Исто тако, књиге Светог Писма нису текстови које је, да тако кажем, диктирао Бог одређеним људима. Читајући Библију, сами можемо приметити да свака њена Књига има одређене карактеристике: неки од светих аутора имају поетичнији језик, неки једноставнији, неки користе слике преузете из пастирских активности, итд. То нам говори да за време писања Свештених књига, свест аутора није била искључена. Да, Бог је говорио преко овог или оног пророка или свештеног аутора, али речи Божије, пролазећи кроз свест човека, добијале су одређено тумачење. А то опет сведочи да је људска слобода веома важна за Бога.