Света Црква нас учи да слушамо свете оце. Проучавамо њихова дела и тумачења, опонашамо њихову молитву, из њих црпимо мудрост, учвршћујемо се у вери. Уосталом, без вере су сви наши поступци и напори бесмислени и погубни.

«Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен» (Мк 16,16).

Сви светитељи, без изузетка, у којој год ери живели, придавали су велику важност чистоти вере. А ово је изузетно важна чињеница. Из сопственог искуства су научили колико је важно не одступити од истине, не бити кукавица, не издати. Стога и нас, који живимо, благочестиви оци упозоравају на страшни, неизбрисиви грех – извртање истине, грех који води свакојаким јересима, расколима и неизбежној личној катастрофи.

На пример, на Првом Васељенском сабору такви стубови Цркве као што су Свети Атанасије Велики и Николај Мирликијски бранили су чистоту вере Христове, по цену своје слободе и наклоности оних који су на власти. Упркос често отвореном непријатељству од стране власти, они су осудили Аријеве јеретичке грешке, које су свакако биле туђе правом хришћанском учењу.

Светитељи упозоравају хришћане на лукаву софистицираност: искривљавање речи Светог Писма, промене догмата вере које су усвојили Васељенски сабори, а такође позивају на верност црквеним правилима и традицијама. Св. Игњатије (Брјанчанинов) је поучавао: «Велика је несрећа – удаљити се од догматског и моралног учења Цркве, од учења Светог Духа, било каквим умовањем! То је охолост, која устаје против познања Божијега. Потребно је збацивати и предавати такав разум на послушност Христу».

Мало удаљење немилосрдно води до трагичних последица.

Свети апостол Павле директно каже да јеретику за отпадништво од истине прети анатема: «Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа Јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!» (Гал. 1:8).

Свети Оци потврђују да је наша православна вера истинита и животворна, вера коју је Сам Господ наш Исус Христос заповедио и која спасава, оправдава и даје човеку живот вечни: «…Ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот» (Jн 5,24).

Дакле, наша вера треба да нам буде најдрагоценија ствар на свету. Вера коју су бранили светитељи, наши преци, дала је земаљском и небеском свету небројено мноштво светих који су код Престола Божијег и моле се за нас. Они су, бранећи истину, подносили искушења, невоље, туге и муке да би нам сачували веру у неискривљеној, истинитој светлости, тако да «веру неокрњену сачувамо, главе невидљивих змија сатремо, да се победитељи греха јавимо, и да неосуђено достигнемо поклонити се и светом Васкрсењу». И наша је хришћанска дужност да следимо њихов пример.

Никакво благо, знање, таленти, наклоности, сродство и везе не би требало да буду веће од наше вере. Апостол Павле каже: «Но штавише, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио» (Флп 3,8).

Све што се дешава у нашем животу бива по добром Промислу Божијем. Господ даје сваком човеку таква искушења, која су му потребна за спасење његове душе и која је у стању да поднесе. Све телесне, духовне туге шаље Добротворна Рука Божија.

Господ Срцезналац зна шта је у срцу сваког од нас, Он њега чита као отворену књигу, и свестан је свих наших могућности, страхова. И Он неће пустити да се искушате већма него што можете. Искушења се не треба бојати, она су спасоносна. „Да није било искушења, нико не би стекао Царство Небеско“, рекао је св. Антоније Велики. Кроз искушења Господ нас води ка Себи. 

Треба неизмерно благодарити Свемилосрдном Богу за све што нам је послато, уздати се у Његову безграничну љубав, веровати Му и следити Га без освртања.

Понекад, у тешком тренутку, када се толико чекамо помоћ од Свевишњег, она не дође одмах. Али то не значи да нас Господ не чује. Ни у ком случају не треба очајавати и одустајати. То значи да Бог боље зна када треба дати оно што се тражи. На крају крајева, понекад је корисније издржати потешкоће и невоље. Стрпљење са искушењима, понекад дугим, је врста духовне вежбе и лека.

Потрудимо се свим срцем за Свеблагога Бога, послушајмо свете и послушајмо речи апостола, који су свакако знали шта су прогони, искушења и искушења. «Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се» (1 Кор. 16:13).

Записала Наталиjа Горошкова