У ери интернета постало је уобичајено изражавати своје мишљење у било којој прилици.

Штавише, они који изражавају ово мишљење су углавном људи који нису посебно компетентни у стварима о којима разговарају. И то, наравно, никога није зауставило. Напротив: не изнети своје „важно мишљење“, са становишта „јавности“, сматра се нечим погрешним. Поготово када су у питању црквени радник.

Претпоставимо да се догоди неки догађај. И хиљаде, десетине, па чак и стотине хиљада људи журе да поделе са целим светом шта мисле о овоме. Без провере чињеница, без удубљивања у суштину. И све се то сматра „јавним мишљењем“. Али често се дешава да се онда то баш „јавно мишљење“ нагло промени (понекад за 180 степени).

Ипак, упркос нестабилности „јавности“, од Цркве се и даље тражи да одговори „овде и сада“. И, авај, неки клирици подлежу притисцима.

Међутим, подсећам да Црква није институција за морално задовољење променљивих друштвених маса. Реч Цркве није реч која некоме треба да се допадне. Реч Цркве је проповед о Христу Спаситељу. Реч Цркве је молитва. Реч Цркве је утеха страдалницима. И тек онда, на самом последњем месту – изношење мишљења о једној или другој „новинској причи“.

Jер вести долазе и одлазе, али наша реч ће остати у вечности и за њу ћемо морати да одговарамо не само у овом привременом животу. „А ја вам кажем, да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен” (Мат 12, 36–37), вели Господ. Ово треба да памте сви верници, а посебно свештенство.

Свештеник није популарни блогер који може да разбацује речи зарад лајкова и репостова. Он не може, зарад тренутне агенде, жртвовати истину, удовољити неистини без штете по своју душу и душе људи о којима брини. Стога је понекад разумније прећутати него ићи против савести зарад сумњивог „задовољства” добити одобрење ветровите „јавности”.

Записала Наталиjа Горошкова