Људи имају навику да себе и своје проблеме стављају у центар Универзума.

Али ако посматрате особу са становишта материјалног универзума, онда ће и он и његови проблеми изгледати бескрајно безначајни.

И само наше земаљско материјално време је ништа у очима Бога, у очима вечности.

Све наше невоље и немири, стварни или измишљени, све патње, све емоције потпуно су безначајне за вечност.

Државе и народи, ратови и алијансе, економски успони и падови – ако их посматрате у оквиру светске историје – делују само као кратка епизода.

Скоро све древне цивилизације су се распале у прах. Древни Египат је постојао неколико хиљада година, али сада га више нема. Многа највећа царства која су грмела широм цивилизованог света – асирска, вавилонска, персијска, римска итд. – су потонула у заборав.

Исто се десило са свим гонитељима који су од најстаријих времена тлачили народ Божији. Исто се десило са свим јересиарсима и лажним пророцима који су тражили да цепају Цркву Христову.

Жива је сама Црква, жив је народ Божији. Кроз векове до самог краја светске историје, Црква, упркос свим преокретима, наставља свој пут.

Да, са тачке гледишта пролазног тренутка може изгледати да тлачитељи побеђују. Међутим  Господ преко пророка-цара Давида каже:  «…Јер се као трава брзо косе, и као зелено биље вену. Уздај се у Господа и твори добро; живи на земљи и храни истину.  Тјеши се Господом, и учиниће ти што ти срце жели.
Предај Господу пут свој и уздај се у њега, он ће учинити. И извешће као видјело правду твоју, и правицу твоју као подне» (Пс 37, 2–6).

Вечност је страшна реч не само за зликовце и прогонитеље, већ и за све оне који се нису држали заповести Божјих. Уколико, у случају да све људске надмене тежње нетрагом нестану, онда ће остати бесмртна душа, а са њом и сва дела и мисли, које ће отићи у вечност. И сваки човек треба да размисли шта ће понети са собом у живот вечни. Шта ћемо понети са собом у вечност?

Забележила Наталија Горошкова