У периодима жестоких прогона Цркве, сви ми људски чекамо да прогон престане и да се црквени живот врати у уобичајени колосек.

Пре или касније ово ће се догодити. На крају крајева, тако је било у свим вековима: периоде прогона заменивали су периоди просперитета.

Међутим, спољашњи процват Цркве није њено обавезно стање.

Од самог почетка своје историје, Божји народ је прошао кроз искушења. И управо је то стање за праве вернике било нормалније и познатије од дана благостања и тријумфа. Штавише, невоље су увек биле тест вере.

О томе говори апостол када веру хришћанску, искушану невољама, упоређује са златом: „У њему се радујте, иако сте сада мало, ако треба, ожалошћени различитим искушењима. Да се вриједност ваше вјере, драгоцјенија од злата пропадљивога, но огњем испитиванога...“ (1. Пет 1,6–7).

Заиста, чак и у временима када је Црква формално тријумфовала, многи праведници су одлазили у пустињу и друга усамљена места да не би били искушени искушењима овога света – тако се појавило монаштво.

И сами знамо из сопственог животног искуства колико је тешко одржати истински хришћански огањ вере у добро ухрањеном, мирном животу. Чак и ако је споља са нама све у реду, у себи често доживљавамо јака искушења и водимо упорну духовну борбу.

Сада, када патимо од очигледног спољашњег гоњења, у души готово да нема места за унутрашња искушења, а молитва још искреније избија из наших скрушених срца.

Исто тако, многи исповедници који су преживели прогон од безбожних власти у прошлом веку сведочили су да се никада ниjе молило овако као у затворима, логорима и прогонствима.

А чак и током овог периода, Господ тачно зна колику је тугу свако од нас у стању да поднесе, и никада не дозвољава бреме које је теже него што cмо у стању да поднесемо.

И врло је могуће да, ако нам Господ даде да доживимо мирнија  времена, ми ћемо овај период у историји наше Цркве памтити као најбоље године нашег духовног живота.

Записала Наталья Горошкова