Сваки хришћанин у свом животу, на овај или онај начин, доживљава своју малу голготу. И једног дана долази тренутак када ми, следећи Господа, изговарамо речи: «Оче, опрости им, јер не знају шта чине!»

Ипак испоставља се да је људима лакше да издрже патњу него да изговоре ове једноставне речи из срца.  

У свету се сваког минута дешава много окрутних и неправедних ствари. Међутим, за хришћанско срце најболније су оне које се дешавају у односу на Цркву Христову.

Узмимо, на пример, недавно уништење Десjатиног храма. Огроман број православних хришћана обузео је ужас и туга од ове вести. Међу многим емоцијама било је и љутње. А како рећи: „Не знају шта чине“, упитаће верник, пошто су они који су наређивали одлично знали шта чине?

Да, очигледно су знали. Знали су и они који су дали наређење и они који су га извршили, јер су раније писали да је једна од грађевинских екипа одбила да почини светогрђе.

Размислимо о томе: ни једни ни други нису у потпуности свесни последица свог богохулног чина. Баш као што су Јевреји једном узвикивали „Распни га!"  - о сопственом Месије.

А ми сами, када починимо овај или онај поступак, који нам се сада чини добрим или лошим, не знамо до чега ће заправо довести.

Врло често људи, када учине нешто страшно из угла других, мисле да чине добро. И више од тога, неки верују да на овај начин служе Богу. О њима Господ каже:  «Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: "Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње"» (Мат 7,22–23).

Међутим док је човек жив, увек има наде за покајање. Тако се Господ на Крсту молио Оцу Своме за опроштај Својих убица, пре свега водећи рачуна о њиховом покајању и обраћењу. А управо се то догодило и Лонгину капетану код Крста Господњег, који је узвикнуо: „...Заиста човјек овај Син Божији бјеше“ (Мк 15,39) и, према Предању, касније постаде мученик. Исто покајање и обраћење догодило се и са многим Јеврејима, који су својевремено тражили распеће Христово, али су после апостолске проповеди поверовали и сами отишли ​​да исповедају веру Христову, све до своје мученичке смрти.

Није нам дато да знамо људске судбине. То само Бог зна. И управо зато не треба да се препуштамо људским емоцијама, посматрајући све неправде и прогоне, већ следећи Спаситеља нашег, смерно кажемо: „Опрости им Господе, јер не знају шта чине!“  И све ће судити сам Господ.

Забележила Наталиjа Горошкова