У последње време много причамо о стрпљењу. И то је разумљиво, јер ако, по људским мерилима, нема излаза из садашње ситуације, онда све своје поверење полажемо у Бога.

А управо то је врљина која се од нас тражи – стрпљење! Штавише, не говоримо само о једнократној реакцији на неки изоловани непријатан инцидент.

Садашње потешкоће које су се нас све задесиле не смањују, већ се, чини се, појачавају. И испоставља се да многи могу кратко да поднесу невоље са стрпљењем, међутим шта учинити ако невоље не престану?

И овде више не говоримо само о стрпљењу, већ о дуготрпљењу. Дуго, стрпљиво подношење невоља и недаћа, као ништа друго, испитује нашу веру.

Преподобни Јефрем Сирин пише о дуготрпљивим људима: «Дуготрпељив човек је увек у радости, у весељу, у дивљењу, јер се узда у Господа. Дуготрпељив човек се не љути јер све трпи. Дуготрпељив човек се не распаљује брзо од гнева, не прибегава увредама и не може се понети празним причама; ако је увређен, није узнемирен; он се не опире онима који се противе; чврст је у свакој ствари; не пада брзо у превару, није склон раздражености и тужан се радује...“

Упоредимо ову карактеристику са нашим понашањем: да ли смо увек у радости, да ли смо далеко од беса, да ли нас не нервирају празни говори, да ли не вређамо оне који нас узнемиравају? Авај, често се испостави да ово није наш портрет.

Међутим, преп. Јефрем даје и супротну слику: „Ко нема дуготрпљења, далеко је од стрпљења, јер нестрпљив згодно скреће са пута, спреман је на раздраженост, убрзо се пали почиње свађу; ако је увређен, враћа увреду; расправља о стварима које не служе ничему... Ко нема дуготрпљења далеко је од чврстог става, јер се убрзо мења... А шта је несрећније од овога?“

Овај опис је, нажалост, ближи слици модерне особе.

Зато је толико важно стално неговати дуготрпљење. Нема потребе да се питате: „Када ће се све ово завршити?“, да сањате о „мирном животу“, већ се морате борити са својим страстима сваки дан и сваки сат, без обзира на времена и околности.

Ако је Господ благоволео да нас постави управо у ове услове, управо у овај период, онда је то неопходно за наше спасење. И само Бог зна која је мера наших искушења, јер их никада не шаље преко ове мере.

У међувремену, док трају тешки дани, учинимо како је апостол заповедио: „…Савјетујте неуредне, тјешите малодушне, подржавајте слабе, будите великодушни према свима“ (1 Сол 5,14).

Забележила Наталиjа Горошкова