Као што знамо, недавно је Ватикан објавио документ у којем је дозвољено благословити истополне парове. То је изазвало очекивани одјек, не само у католичком свету.

И то није изненађујуће, јер из примера оваквих докумената можемо тачно видети како се одступање од основа хришћанског учења чини у корист духа овога света. А то је, несумњиво, важно да зна сваки хришћанин како не би упао у замку непријатеља људског рода.

Прво, погледајмо главне тачке сâмог документа. Декларација, са латиничним насловом Fiducia supplicans („Молећиво поверење“), формално не подржава истополни „брак“; напротив, у тексту се наводи да „благослови“ прописани документом нису облик литургијског обреда. Односно, није реч о „венчању“ истополних парова. Међутим, какве „благослове“ онда прописује ватиканска декларација?

Прочитајмо сâм текст овог документа: „...Jавља се могућност благослова за парове у нерегуларној („повременој“) вези и за истополне парове, чији облик везе црквене власти не би требало ритуално да утврђују како би се избегла забуна са благословом који je  својствен Светој Тајни Венчања. У таквим случајевима може се дати благослов, који не само да има све већу вредност, већ подразумева и призивање благослова који силази од Бога онима који, препознајући себе као потлачене и којима је потребна Његова помоћ, не претендују да легитимишу свој статус, но који траже да све што је истинито, добро и људски вредно у њиховим животима и односима буде обогаћено, исцељено и узвишено присуством Светог Духа. Ови облици благослова удовољавају молби да Бог пружи помоћ из импулса свога Духа – што класична теологија назива ‘стварном благодаћу’ – како би људски односи сазревали и расли у верности Јеванђељу, како би се ослободили својих несавршености и слабости, и могли се изразити у све већој димензији божанске љубави.”

Написано је прилично китњасто, па ипак, хајде да покушамо да схватимо суштину написаног.

Дакле, према документу, људи који живе у „повременим везама“ и истополни парови могу добити одређене „благослове“ од католичког свештенства. О каквој „повременој вези“ је реч? Овај политички коректан термин односи се на сваку ванбрачну заједницу или, једноставније, на блуд.

Тако, људи који живе у блуду (и природном и неприродном) могу бити благословени ако изјаве да им је потребна Божја помоћ. И сâм овај благослов треба да значи позивање Господа у помоћ да подари „праву благодат“ Светог Духа. И изгледа да је све тачно.

Међутим, овде је вредно подсетити на то да грешник може добити благодат само у случају искреног кајања и одлучног одрицања од очигледног грешног начина живота. Заиста, важно је препознати да је грешнику потребна Божја помоћ, као што је написано у документу, али ово није довољно за покајање. Штавише, у овом одломку се уопште не помиње покајање, као што се не помиње ни сâм појам греха.

Уместо тога, постоје прилично замршене вербалне конструкције: „како би људски односи сазревали и расли у верности Јеванђељу, како би се ослободили својих несавршености и слабости и како би се могли изразити у све већој димензији божанске љубави”. Међутим, да бисте „расли у верности Јеванђељу“ морате се најпре покајати, према сâмом овом Јеванђељу, и прекинути грешне односе. Односи у греху не могу „расти у верности Јеванђељу“, као што се не могу „изразити у све већој димензији божанске љубави“, управо зато што су ти односи грешни и крше заповести Господње.

Сâма чињеница да се у овом документу не говори о давању благослова покајаним грешниима као појединцима, о благослову за покајање, већ о паровима који настављају да живе у расипном саживоту, много говори.

Знамо светоотачки исказ: „Љуби грешника, а мрзи његова дела“. Међутим, у овом случају не видимо љубав према грешнику, већ повлађивање његовом греху. Штавише, парови који живе у греху, могу такав „благослов” схватити ако не као аналог црквеног венчања, онда свакако као директно одобравање и подстицање њиховог незаконитог саживота.

Осим тога, декларацију у питању треба оценити у контексту онога што руководство Римокатоличке цркве промовише последњих година. Пре неколико месеци, други званични ватикански документ објавио је да „одрасла особа која се идентификује као трансродна особа може примити таjну крштења под истим условима као и свака друга одрасла особа“ и да може бити кум или мати. Додајмо овде редовне Папине сусрете са разним сексуалним мањинама без и најмањег наговештаја осуде грешних живота таквих људи.

Да, ово није венчање истополних парова, али ако већ постоји спремност да се благослове „истополне заједнице“, онда после тога губе смисао све изјаве да је брак искључиво заједница мушкарца и жене.

Скоро исту ствар опажамо у Англиканској цркви, а раније у многим протестантским деноминацијама. Увек је почињало са малом чињеницом: са двосмисленим оправдањем греха прерушеним у „љубав“.

И не треба мислити да је то проблем само за католике и протестанте; ни православни хришћани нису имуни од таквог развоја догађаја. Представници једне православне Цркве недавно су такође виђени у сличном допуштању греху. Наравно, у свакој црквеноj вероисповести има искрених, трезвених традиционалних верника, но да ли ће они имати довољно снаге и чврстине да се одупиру атмосфери опште апостасиjе?

Главни разлог за ово што се дешава јесте постепено, корак по корак, повлачење од Истине зарад повлађивања палом „јавном мнењу“, секуларним властима који су далеко од религије или отворено антихришћанским утицајним групама. Увек почиње малим, а завршава се очигледним скретањем у јерес и стварним одрицањем од Христа. Непрестано чинећи уступке духу овога света, можда нећете приметити како сте и сâми својим мислима, речима и срцем издали Христа. Ово се мора увек имати на уму када се праве разни уступци и компромиси с моћницима и силницима овога света. И нека нас Господ сачува од таквог пада!

Забележила Наталија Горошкова