Прошле недеље смо се молитвено сетили светих отаца Првог васељенског сабора и ово је повод да разговарамо о томе колико је важно поштовати црквена правила.

Васељенски сабори нису само састанци који подсећају на савремене брифинге, конференције, трибине итд., на којима се о нечему расправља опуштено, правећи паузе за кафу.

Сви васељенски сабори били су одговори на изазове које су Цркви постављали јеретици. Сваки Васељенски сабор борио се за суштину Цркве, за њено право да остане Црква, а често су одржавани после читавих година прогона, праћених проливањем крви бројних мученика за праву веру. Без претеривања се може рећи да су канони усвојени на Саборима писани крвљу мученика и исповедника Христових.

Међутим неки верници мало размишљају о цени која је плаћена за нама познат црквени начин живота. И када сада чујемо позиве да се крше канони зарад имагинарног световног напредка, добре штампе или позитивног јавног мњења, треба да се сетимо ове цене.

Позивајући нас да одбијемо да следимо каноне Цркве, од нас се заправо тражи да издамо оце Васељенских Сабора, оце Цркве – наше духовне претке, да издамо сву мученичку крв коју су пролили у духовном, и понекад у буквалном смислу. И за шта? Зарад тренутног искључиво овоземаљског политичког тренутка. Тренутка који је актуелан данас, а сутра ће бити заборављен и неће имати никаквог значаја. А издаја ће остати заувек.

А најважније је да ми можемо бити православни само док се придржавамо канона, јер они који су напустили каноне више немају везе са Православљем, отпавши од Цркве.

Важност канона се не може умањити, не могу се занемарити и не могу се узимати олако.

И сада, сећајући се светих отаца који су утврдили свете догмате и правила Православне Цркве, вреди се запитати: да ли је могуће удостојити устима нашим оцима који су прихватили каноне, а притом нарушити и одбацити ове каноне? Одговор је овде јасан.

                                                                                                             Забележила Наталиjа Горошкова