Огроман проблем нашег окрутног времена је немогућност комуникације са ближњима.

Ово је разумљиво: сада, када многи људи имају ослабљену психу, може бити невероватно тешко комуницирати. Поготово ако је саговорник пристрасан и агресиван према Цркви.

Постоји такав поjaм - "посттрауматски стресни поремећај"; често се примењује на људе који су претрпели тешка ментална искушења. Раније се то приписивало првенствено војним лицима која су преживела борбе. Али сада је ова врста искушења пала на судбину многих, многих људи, како у зони борбених дејстава тако и изван. Може се рећи да смо сви у једном или другом степену подложни овом поремећају.

Ови разумљиви проблеми су праћени огромним таласом негативности који непоштени медији сипају на Цркву. Сада је медијски простор не само код нас, већ скоро широм света постао нездрав, опасан за сваку психу, посебно ако је човек у стању сталног стреса.

Стога, не треба се чудити када наши ближњи одједном почну да емитују агресивне лажи о Цркви које су им стављене у главу. Штавише, не би требало да се љутите на ово. Пре свега, бес је увек лош саветник. Пресликавањем агресије нашег саговорника само ћемо је удвостручити, што је само по себи грешно. Али главно је да нећемо убедити нашег саговорника, а и сами ћемо изгубити стање менталне равнотеже.

Како каже апостол: «А лудих и неуких запиткивања клони се, знајући да рађају свађе; Слуга пак Господњи не треба да се свађа, него да буде тих према свима, поучан, незлобив, Који са кротошћу кара оне који се противе, еда би им како Бог дао покајање за познање истине, И да се избаве из замке ђавола, који их је живе уловио да врше вољу његову» (2 Тим 2, 23–25).

У овој апостолској поуци желео бих да скренем пажњу на једну важну мисао: „ Да буде тих према свима...  еда би им како Бог дао покајање за познање истине“. Другим речима: не треба се надмети, јер често оно што човека спасава од заблуда није наша победа над њим у вербалном двобоју, већ сам Господ. Наша улога овде је минимална.

А још је важније не заносити се полемикама по правилима савремених медија и друштвених мрежа, већ остати у кротости и мирном духу. Као што је Христос рекао:

«По томе ће сви познати : да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Jов 13,35).

Наш задатак сада није толико да убеђујемо ближње, колико да својим речима и делима покажемо лик правих хришћана. А за то су нам потребне, пре свега, такве вештине као што су стрпљење, понизност и лична побожност. Ово ће нам помоћи више од нашег формалног знања о томе како да водимо дискусије.

Забележила Наталиjа Горошкова