О значају молитве за хришћанина написано је на стотине томова, али, нажалост, испоставља се да за неке то није ништа друго до књижно знање које се не примењује увек у пракси.

А и сада, у ери искушења, када би се чинило да сваки верник може да преживи само молитвом, испоставља се да се људи који себе називају православнима не моле.

У говорима таквих активиста нема ни речи о молитви, о греху, о спасењу душе. Испада да су ове најважније ствари за сваког хришћанина потиснуте у други план. Уместо греха – политичка непоузданост, уместо молитве – пароле, уместо спасавања душе – „исправни политички ставови“. Ако говоримо о молитви и богослужењу, то је само у контексту молитве „на правом језику“.

Свети Николај Српски у својим „Мисионарским писмима“ пише:

«Никада не одустајте од молитве, и Господ вас неће оставити. Кроз молитву признајемо своју слабост и моћ Божију. Молитвом уздижемо Господа на Његово право место, а човека умањујемо.

Људи који не знају молитву нарушавају прави поредак, они себе узвисују и понижавају Бога.

Ово је типично за немолитвене људе. Довољан је кратак разговор са њима да се види на којој висини се држе и на каквом понижењу држе Бога. Где нема молитве, влада гордост».

Колико је ово актуелно у данашње време! Заиста, у стварности, суштина таквог стања духа је гордост и недостатак духовности. И често такви људи, као одговор на позиве на молитву, кажу „Овде се ово све дешава, а они се још моле!”, „Не треба се молити, треба деловати!”, изражавајући тако презир према молитва. Даље – оправдање насртаја на вернике, злурадост према ухапшеним епископима, свештеницима и запленом цркава, одбацивање канона...

Може да се кријете иза патриотизма и „добре намере“ колико хоћете, али речи и дела увек откривају суштину човека, јер, као што знате, «свако дрво по роду своме познаје».

Где нема молитве, влада гордост и надменост. Тамо нема Бога.

Записала Наталиjа Горошкова