Митрополит Антоније (Паканич) говори о својим личним сусретима са митрополитом црногорским Амфилохијем, његовом служењу и светости.

— Владико, много пута сте се сретали са владиком Амфилохијем. Главни утисак?

— Ово је свети човек. Светитељ у свим облицима. Вероватно је тешко наћи исти свенародно признати ауторитет у Цркви. Прави национални духовни вођа! Његов одлазак је огроман губитак за људе у Црној Гори, и за Србију и за Јужну Америку, о којоj водио jе духовну бригу. И за многе православне хришћане на свим континентима наше планете.

— Јесте ли се упознали у Црној Гори?

— О владици Амфилохију сазнао сам још као студент. Био је један од најистакнутијих савремених православних теолога. Читали смо његова дела, а када је стигао у Тројице-Сергијеву лавру, имали смо прилику да комуницирамо с њим.

Али већ ближе познанство догодило се када сам био ректор Кијевске богословске академије. Митрополиту Амфилохију додељена је диплома доктора теологије (коју, иначе, нисмо успели да му уручимо).

Док сам био у Црној Гори, гледао како jе воли свој народ, колико jе забринут због ситуације у земљи.

Добро је познато да је владика Амфилохиjе био окружен народном љубављу Црногораца, младих и старих. Звали су га «отац», «мајка», «деда» и «апостол». У чему је тајна овог признања и поштовања?

Био је прави отац за народ. Беседе вл. Амфилохиjа увек су биле испуњене таквом унутрашњом еванђелском снагом и љубављу, биле су толико актуелне и правовремене да су људи доживљавали његове речи као што упућене њима лично. Био је свима близак и сваком драг.

Љубав према људима, брига за своје духовно стадо испољавала се непрестано.

Пре годину дана владика ме је позвао да прославим дан Архангела Михаила. У Српској цркви нема традиционалног у нашем разумевању имендана или дана имењака, али постоји празник Крсне Славе — дан заштитника рода. Преноси се он с колена на колено. Заштитник породице Радович је Архангел Михаило.

И након Божанствене литургије видео сам слику како је у 82. године владика био цео дан на ногама, окружен људима који су стално долазили, желели да му честитају. Тада смо се на кратко опростили, јер су људи долазили и долазили... Како нам је касније речено, прихватао је честитке целе седмице.

Био је део свог црногорског народа. Православље црногорске земље нераскидиво је повезано са владиком Амфилохијем. Постао је њен архиjереj када је пао социјалистички режим и његовим напорима оживљен црквени живот: грађене су цркве, отварани манастири. После толиких разарања и пустошења обновљено је више од 700 храмова и манастира.

Штавише, манастири су се отворали не само као зграде или архитектонски комплекси, већ као прави манастири. Познавајући његов духовни пут и љубав према монаштву, многи су долазили у Црну Гору из различитих делова света да се рукополаже од владике Амфилохиjа. Рукополагао је сваког лично. Било је много досељеника из Русије, Украјине, Белорусије.

Његов монашки пут је јединствен и по томе што је комуницирао са свецима које је Црква већ данас прогласила светим. Био је духовни ученик монаха Јустина (Поповича) и св. Пајсија Светогорца. Ујединило их је духовно пријатељство, јединство духа.

Подвижник нашег времена. Храбар и искрен противник било каквих црквених раскола. Наравно, људски желели бисмо да тако храбри људи, снажни, утицаjни (а он је био један од најугледнијих теолога и јерарха у читавом православном свету) буду дуже са нама. Његове речи у одбрану канонског уређења, посебно у нашој украјинској ситуацији, увек су биле веома важне и тачне. На њега се ослањали многи јерарси других Помесних Цркава.

С тим у вези, његов одлазак је за нас тужан, али мислим да ће он бити бранилац Православне Цркве већ тамо на Небу, када ће се помолити пред Престолом Божијим и замолити Господа да нас све уразуми и пошаљи јединство и исправно разумевање и одговорност за судбу Православне Цркве.

— Владико, били сте на сахрани митр. Амфилохија. Поделите своје утиске.

— Осећај да је цела земља била на сахрани. Свенародна љубав показала се и у овом жалосном часу, када је Господ прихватио његову душу.

Жалосном — са становишта земаљског живота. Сам Господ зна када да нам да живот, а када узме. Главни осећај на сахрани је повезаност неспојивог. С једне стране се видело хиљаде људи који плачу — деца, одрасли, младићи. Али од овог плакања ниjе било снуждености. Плакање од очаја, кидање душе је једно. А овде jе било плакање светло, испуњавајуће надом.

Владика Амфилохиjе је успео да узгаји у црногорском стаду исправан однос не само према животу, већ и према смрти. Овај плач био је унутрашња духовна радост и тријумф за црногорску земљу, коjа је на последње путовање испратила свога сина и свога оца. Владика Амфилохије је постао отац за народ који се није плашио да издржи било шта због Цркве. И владика дао је све да је оживи и да она напредује.

Много људи је дошло да се опрости — цео трг је био испуњен испред Саборне цркве коју је он саградио. Владика је све радио темељно и са духовним значењем. И оваj храм такође.

— У чему jе био посебан смисао изградњи овог храма?

— Ако погледате прелепу велику Саборну цркву Васкрсења Христовог у Подгорици, приметићете да се доњи део храма састоји од грубе калдрме, горе је обрађени камен, а на самом врху се виде танке плочице jувелирски обрађеног камена. Камење за изградњу саборне цркве довезено је, иначе, из целе Црне Горе.

Доње камење је попут људи који су тек дошли у Цркву: сирово, храпаво, са угловима, неравнином. Горе коришћено камење — то су људи који се постепено преображавају у Цркви благодаћу Духа Божијег, која пресеца све неправилности и неравнину. Камење на самом врху — то су они који заиста расту у Цркви и већ постају уметничко дело.

— Православни свет данас је ужасно подељен. Шта се може учинити за уједињење?

— Храбро држати се Истине. Као што је рекао свети Марко Ефески: «Никад се, о човече, оно што се односи на Цркву не исправља компромисима! Нема ничег средњег између Истине и лажи».

Садашња страница историје Цркве је компликована. И украјинска и црногорска црква доживљавају прогон и отимање. Подсетимо се како се Амфилохије понашао све то време. Када је претходна црногорска влада одлучила да заплени имовину Српске православне цркве, владика jе храбро изашао у одбрану светиња. И народ је чуо његов глас. Стотине хиљада људи су били одушвљени и залагали се за своју веру и Цркву. Право чудо!

Сазнавши да је неко ухапшен, владика пришао је полицији и рекао: хапсите ме и пустите их, ја сам покретач свега овога.

Упркос годинама и болестима, није се крио, али је био спреман да иде у затвор, само да ће ти људи бити пуштени.

Храброст и честитост су примери које треба следити. Благ и чврст. Прави Христов Воjник!

У молитвама ћемо га помињати са надом да ће се ускоро молити за нас пред Престолом Господњем.

Причала jе Наталиjа Горошкова