На данашњој Литургији пређеосвећених дарова чули смо покајне стихире преподобног Андреја Критског и у њима понављано појање: „Господе, пре него што потпуно погинем, спаси ме“.

Ове речи испуњавају душу стрепњом, страхом Божијим и подстичу на покајно очишћење. Током четири недеље Великог поста, трудимо се да будемо пажљиви према својим животима, поступцима, мислима и откривамо да имамо много грехова, али мало снаге да се боримо против њих. И овде ће нас сећање на смрт отрезнити. Треба да тежимо да свој живот и поступке оцењујемо са позиције крајње тачке нашег живота. Тако да крај земаљског живота постаје не само крај земаљског постојања, већ крај поља, на основу чега се човеку отвара сасвим друга стварност. Реалност за коју смо створени. Зато православни хришћанин из дубине срца вапи: „Господе, прво нећу ни до краја погинути, спаси ме.

Радимо, покушавамо да нешто схватимо, да исправно проценимо свој живот, али схватамо да само Он може да нас спасе. Веома је важно да се покајемо и да дођемо до свести о исправном односу према Богу, и да имамо времена да то учинимо пре краја земаљског живота. Јер само овде, на земљи, постоји прилика за покајање.

И шта год да нам се деси, шта год нам Господ пошаље у животу, ми то увек морамо да оцењујемо са становишта спасења. Не тражите разлоге у нечему спољашњем. Узрок људских катастрофа је увек само у самој особи. То треба да осетимо до дубине, целим својим бићем, сваком својом ћелијом: „Господе, пре него што умрем до краја, спаси ме“. Тада ће се људска историја развијати по потпуно другачијем сценарију.

Данашња служба је посебна и по томе што се завршава период који нам је дат да напустимо Кијево-печерску лавру. Постоји распоред исељења. Комисија ће радити и печати све зграде по фазама: све зграде и објекти су пописани. Храмови нису наведени у списку - само број зграде такав и такав. Судећи по терминологији, спискове су састављали бољшевици. Људи се нису ни потрудили да напишу да су то храмови. За њих је ово место, ништа више.

Шта можемо да урадимо? Можемо се молити. Да би Господ погледао на наше покајање, просветлио оне који стварају безакоње, и исправио, и упутио их на пут истине. Црква никада не позива на противљење. Црква се увек моли за своју Отаџбину. Чак и када је цар Нерон разапео хришћане и запалио их да би осветлио Рим, чак и тада су се хришћанске заједнице молиле за власт. Псовке, љуте речи које би уништиле наш унутрашњи свет не би требало да звуче са наших усана. Задатак извора сваке мржње – непријатеља људског рода – лежи управо у томе: да нас лиши нашег унутрашњег духовног света, молитве. Некада случајно сам срео човека који је блиско познавао оца Јована Крестјанкина. Архимандрит Јован је страдао у послератном периоду: ухапшен је након завршетка Великог отаџбинског рата. Много су га малтретирали. Када се отац Јован вратио из затвора, нико није чуо од њега ниједну грубу реч упућену његовим мучитељима и клеветницима, међу којима је било и свештенство. Пред крај свог живота, отац Јован се сусрео са једним истражитељем који се својевремено посебно га малтретирао. Он само спусти очи, а свештенику ништа не рече.

Свети људи се никада не љуте. А ово је за нас завет, узор и идеал.

Тешко је схватити да смо прогоњени због молитве. Све измишљене оптужбе су неосноване. Нема ту никакве пропаганде. Овде постоји само један позив: постати свети, бити са Богом, бити у јединству са Христом. Створити у себи духовни свет, умолити Бога да подари милост својој земљи, својој Отаџбини, да постоји перспектива за будуће генерације.

Данас је важно остати веран Цркви, не подлећи искушењима, разним саветима, не пасти у раскол. То исто је прошла и Црква почетком 20. века. Све се понавља, чак су и обрти говора исти, један на један. И тада православни народ није прихватио обновитеље, које су подржавали безбожни бољшевици. Верни народ није посећивао цркве обновитеља, чекао је повратак цркава, када ће благодат Божија поново засијати у њима и пребивати са верницима.

Не уздамо се у своју снагу, него у снагу Божију, и ништа не може одолети силу Божију. На велику жалост озлојеђеност је у друштву велика и подржавају је наши сународници, укључујући и медије.

Шта се то дешава у главама и срцима људи који распирују мржњу?!

Сви смо одговорни једни за друге. Сви смо међусобно повезани. Ми смо као једно тело: један орган је болестан - цело тело пати. Сви ћемо одговарати за ово безакоње и ову агресију. И не можемо се заразити овом агресијом. Шта год да нам раде, ма како да нас протерају, псовке и увреде не смеју да звуче са наших усана. Понизност је наша снага. Христос је победио смрт управо смирењем, прихватањем воље Божије. Морамо да се угледамо на Христа, понизно, али храбро и достојанствено, не гордо, него са достојанством лика Божијег који свако од нас има, издржати сва искушења.

Ово је суштина хришћанског живота. Са голготе се не може побећи, са крста се не може сићи. Како се каже, не силазе са крста, него скидају са крста. Али после крста увек долази Васкрсење.

Важно нам је да кроз ово поприште прођемо са надом у вољу Божију, са смирењем и храброшћу, у молитви за себе, једни за друге, за нашу власт, да би Господ опаметио и умирио оне који су гневни на истину Божију. И тада ћемо осетити сасвим друго стање: мир. И Господ ће сигурно дати победу. Уосталом, наша борба није против крви и тела, него против духова злобе у поднебесју – молитвом, ревношћу, заоштравањем поста.

Господ нас је пробудио кроз такво искушење. Пробудио jе нас стварно. И не дај Боже да прође таj духовни "зимски сан", да се сетимо да смо ми православни хришћани и од наших живота зависи наша будућност, будућност наше земље и целе васељене. Јер ако нема праведника на којима почива овај свет, живот на земљи биће бесмислен. Ако сви оду у пропаст, у пакао, онда ће вероватно Господ помислити зашто је такав живот уопште потребан. И ако постоји „прстохват соли“ који чува друштво од пропадања, свет ће постојати. А ова „сол“ су хришћани.

Дај Боже да наша бдење што дуже траје и у овом бдењу се васпитавају наша деца и унуке. Тако да науче да разумеју лепоту наших земаљских храмова, да њихове душе осете лепоту тог Небеског храма, коме сви тежимо.

Поуке у среду 5. недеље Великог поста