У нестабилним временима, када данас не знамо шта нас чека сутра, људи су све више изложени разним страховима. Поготово сада, када се чини да су катастрофе које људи очекују, у сталном порасту.

Међутим у Светом писму страх се доживљава углавном као осећање које није нимало корисно, понекад грешно, или чак означено као знак нечасности.

Псалам 13 говори о онима који прогоне Божји народ: «Зар се неће опаметити који чине безакоње, једу народ мој као што једу хљеб, не призивају Господа? Ондје ће задрхтати од страха; јер је Господ у роду праведном» (Пс 13,4–5).   

Тумачећи речи „Ондје ће задрхтати од страха тамо где страха нема“, св. Јован Златоусти каже: „...Људи се боје човека, а Бога се не боје; плаше се „оних који убијају тело, а душу не могу убити“, али се не боје „онога који може и душу и тело погубити у паклу“ (Матеј 10,28); плаше се губитка привременог живота, али се не боје губитка вечног живота; боје се губитка богатства, славе, части и утеха, али се не боје губитка вечних благослова, части, славе и небеске утехе; боје се окова, затвора и привременог изгнанства, али се не боје вечног затвора, окова и изгнанства; Они се боје привременог бешчашћа, али се не боје вечног бешчашћа”.

Као што видимо, свет. Јован повезује таква осећања као што су страх од губитка земаљских добара, страх од губитка земаљског живота итд., са зликовцима који чине безакоње, о којима се говори у псалму.

Међутим ако погледамо у себе, можемо се згрозити, јер све што Златоуст приписује безаконицима, човек често доживљава и сам.

Зар сада нема довољно људи који се плаше губитка живота, богатства, каријере итд? Зар се и ми сами не плашимо, у једној или другој мери, губитка земаљских добара? Зар се не плашимо још већег прогона због наше вере, губитка слободе и права? И овде Свети Јован не прави разлику између оних који се боје губитка богатства и оних који се боје затвора и изгнанства.

Светом Јовану Златоустом се могло замерити ригоризам и крутост, али је своје речи оправдао самим својим животом, кротко подносећи издају, прогонство и изгнанство.

И ово је пример свима нама. Да, сада је изузетно тешко време и за Цркву и за свет. Али да ли треба да очајавамо? Једини страх који нам приличи јесте страх да ћемо изгубити милост Божју, да се отуђимо од Господа због својих греха, кукавичлука и недостатка вере. Ово је оно чега бисмо се заиста требали плашити.

Забележила Наталиjа Горошкова