Апел митрополита бориспољског и броварског Антонија, управника послова Украјинске православне цркве

Драга браћо и сестре! Верујемо у Промисао Божји, посебно, да Бог коjи jе Господ историје, делује кроз догађаје историје, да воли Цркву своjу, па чак и кроз искушења тако да се Црква Његова развија, а ми постајемо бољи хришћани. И у овом тешком периоду кроз који пролази наша Црква, Господ жели нешто да нам каже.

У овим тешким временима, када нам се одузимају цркве, када нас терају на улицу, када се вређају свештеници и парохијани, важно је разумети зашто нам је то дозвољено. По мом мишљењу, Господ дозвољава да нам се одузимају цркве да би показао да Његова Црква није унутар зидина.

Господ је започео своју спасоносну службу окупљањем апостола. Није имао стално пребивалиште. Сетимо се Спаситељевих речи: „Лисице имају јаме и птице небеске гнијезда, а Син Човјечији нема гдје главу заклонити“.

Господ Исус Христос није боравио стално на неком одређеном месту, него је ишао у Јудеју и проповедао, општио са људима. Верујем да кроз данашње догађаје у православном животу Украјине Господ жели да нам покаже право хришћанство – у оном облику у коме је настало.

Рано хришћанство је било заједница, сабрање људи, а не зидови. Нека свети зидови, али ипак зидови. Колико год ми је тешко ово да кажем, не треба се сада држати зидова, иако су нам они веома драги, јер су то наши храмови, наше светиње. Морамо запамтити да Бог не живи у храмовима које је направио човек.

Доћи ће време када, како рече Господ у разговору са Самарјанком, да се „нећемо клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму“, него по целом свету у духу и истини. И сада, више него икада, морамо разумети ове речи.

Немамо право да издамо чистоту православне вере, канонско устројство, црквено јединство. Можда је један од разлога зашто је хришћанство неуништиво тај што можете уништити спољашње структуре Цркве, на пример, можете им одузети храмове, али не можете уништити заједнице људи уједињених вером у Христа, немогуће је истргнути веру из срца људи.

Сада је, по мом мишљењу, за нас, архијереје и свештенике, за све свештенство, веома важно да акценат наше службе усмеримо на служење људима. Треба бити са њима, изграђивати јаке, пријатељске црквене заједнице, фокусирати се на развој активног црквеног живота заједнице.

Хришћанство је, пре свега, заједница, па зато служење људима треба да буде на првом месту. Ако сачувамо веру у срцима нашег народа, Господ ће нам вратити храмове.

Видимо да су нам оне одузете цркве празне или затворене, црквене порте зарасле у траву, људи тамо не иду, јер тамо не осећају Духа Божјег. Када у такав храм дође права заједница верника, она му удахне живот.

Сећам се времена када су цркве почеле да се враћају нашој Цркви после совјетског периода – рушене, осакаћене, али су их људи оживљавали, испуњавали атмосфером молитве, чистоте и лепоте. Дакле, нису вредни сами зидови, већ људи који обнављају ове храмове и удахњују им живот. То је важно.

Оно што је у нашим срцима, огледа се у нашим храмовима, у нашој црквеној архитектури. Већ по изгледу храма можемо разумети ко тамо служи, како га људи користе, колико га цене.

Данас апелујем на свештенопастире и верну децу наше страдалне Цркве: браните своје цркве на сваки могући легалан начин. Ако су све законске методе исцрпљене и, нажалост, морате напустити храм, главна ствар је да не напуштате људе!

Сетите се речи из Светог Писма: „А кад вас потерају у једном граду, бежите у други“. Али главни нагласак нека је на људима. Идите у народ, будите близу људи, превијајте им ране, плачите и радујте се са њима, будите заједно са својим стадом.

Нису важни зидови, важни су људи. А Господ ће нам сигурно вратити храмове!